Рудолф Балог (венг.
Ру́дольф Ба́лог (Балоґ, угор.
Balogh Rudolf) 1. септембра 1879. године, Будимпешта, Аустроугарска — 9. октобра 1944, Будимпешта, Краљевина Мађарска) — мађарски фоторепортер и један од најпознатијих мађарских фотографа.
Balogh Rudolf; нар. 1 вересня 1879, Будапешт — пом. 9 жовтня 1944, Будапешт) — угорський фотожурналіст, один із найвідоміших угорських фотографів.
После рата Рудолф Балог се је вратио својој струци фоторепортера.
Після війни Рудольф Балог повернувся до професії фотожурналіста.
Теме за своје репортаже тражио је у животу обичних људи и природи Мађарске.
Теми для своїх репортажів він шукав у житті простого народу і природі Угорщини.
Балог је познат као један од твораца и представника такозваног "Мађарског стила" у фотографији.
Балог відомий як один із творців та найяскравіших представників так званого «Угорського стилю» у фотографії. Він писав про це так:
Врхунац своје каријере доживео је 1930-их година.
Балог досяг вершини своєї кар'єри в 1930-х роках.
То време забележен је раст интересовања за фотографисање на терену (фоторепортаже). Због свога стила фотографије Балог је постао популаран у целом свету.
Цей час відзначено зростанням інтересу до репортажної зйомки, а «Угорський стиль» Балога був популярним у всьому світі.
У 1938. години радио је репортажу Југославије за "Натионал Геограпхиц".
1938 року за дорученням журналу «National Geographic» він поїхав фотографувати Югославію.
Фоторепортажа из Југославије је направила добар утисак код главног уредника магазина, који је позвао Балога да ради за њих у САД.
Його репортаж настільки сподобався головному редактору, що той запросив Балога працювати в журналі у США.
Фотограф је посао одбио.
Фотограф відмовився.
Током другог светског рата, 1944, године значајан део његових дела је уништен током бомбардовања.
1944 року значну частину його творів було знищено під час бомбардування.
Неке фотографије се данас чувају у Музеју мађарске Фотографије, у другим музејима широм света и у приватним колекцијама.
Вцілілі фотографії зберігаються в Музеї угорської Фотографії, в інших музеях по всьому світу і в приватних колекціях.
1992 . године основана је мађарска награда за фотографију која носи његов назив.
1992 року було засновано найпрестижнішу угорську фотопремію, що носить ім'я Балога.
Рудолф Балог
Рудольф Балог Balogh Rudolf Народився 1 вересня 1879(1879-09-01) Будапешт, Австро-Угорщина Помер 9 жовтня 1944(1944-10-09) (65 років) Будапешт, Угорщина Громадянство Австро-Угорщина Угорщина Проживання Будапешт Діяльність фотографія Медіафайли у Вікісховищі
Са фотографијом је поћео да се бави као 14-годишњак, када је себи купио прву камеру.
Почав займатися фотографією в 14 років.
Неко време је студирао фотографију у Бечу, од 1902 . године, радио је као фотожурналист у Будимпешти.
Якийсь час вивчав фотографію у Відні, з 1902 року працював фотожурналістом у Будапешті.
Балог је отворио свој први портретни студио 1912. године, иако му сликање портрета није било омиљено.
1912 року Балог відкрив власну студію, хоча не дуже захоплювався портретною зйомкою.
Познат је постао по ноћним сликама града.
Популярність йому принесли фотографії нічного міста.
Током Првог светског рата, као члан чете војне фотокореспонденце направио је више од 10 тусућа фотографија (Италијански фронт).
Під час Першої світової війни як член роти військової фотокореспонденції він зробив понад 10 тисяч знімків.
Немачки — Thaler; Шведски и норвешки — далер (далер); Холандски — далер (далер), касније — daalder (даалдер); Португалски — dolera (долера); Енглески — thaler (талер); Чешки — tolar (толяр); Словачки — taliar (таляр); Словеначки — tolar (толяр); Белоруски — таляр; Пољски — talar (таляр); Мађарски — tallér (таллер)
Німецька — Thaler; Шведська і норвезька — daler (далер); Нідерландська — daler (далер), згодом — daalder (даалдер); Португальська — dolera (долера); Англійська — thaler (талер); Чеська — tolar (толяр); Словацька — taliar (таляр); Словенська — tolar (толяр); Білоруська — таляр; Польська — talar (таляр); Угорська — tallér (таллер)
Први прототипови талера почео ковати надвојвода Тирола Сигисмунд (1439-1496) у 1484 . године.
Перші монети-прототипи талера розпочав карбувати ерцгерцог Тіролю Сиґізмунд (1439—1496) в 1484 році.
Маса новца у почетку је била 1 оз и износила 31,83 грама (29,23 г чистог сребра 937,5. узорка).
Маса монети початково дорівнювала 1 унції і становила 31,83 грама (29,23 г чистого срібла 937,5-ї проби).
Први талеры ковали се у малом броју.
Перші талери карбувалися у невеликій кількості.
У почетку новчић имао исту вредност са златним гулденом (60 крейцеров).
Спочатку монета мала однакову вартість із золотим гульденом (60 крейцерів), тому її називали гульденгрош або гульдинер.
Раст производње сребра у Европи (Тирол, Чешка, Саксонија) и унапређење технологије ковања новца дало могућност да кова велики новчић, који је остао стандард за европске сребрњака током 400 година.
Зростання виробництва срібла в Європі (Тіроль, Чехія, Саксонія) і вдосконалення техніки карбування монет дало можливість випустити велику монету, яка залишалась стандартом для європейських срібних монет протягом 400 років.
Занимљиве чињенице
Цікавий факт
120—121. (руски) Ref-ru
120—121. (рос.)
Речник нумизмата. (руски)
Словник нумізмата. (рос.)
Словенски Орфеј (1992) је драма српског писца Зорана Стефановића, у којој је древни балкански мит протумачен језиком геополитике, словенских обреда и научне фантастике.[1] Комад, прихваћен и од критике и од публике, један је зачетника постјугословенске драматургије и позоришта у Србији и Северној Македонији.
Слов'янський Орфей (серб. Словенски Орфеј, 1992) — це драма Зорана Стефановича, в якій стародавній балканській міф інтерпретований мовою геополітики, слов'янських обрядів і наукової фантастики.[1]
Награде и признања
Нагороди, подяки
1992: Награда „Јосип Колунџић“ за најбољу драму на Факултету драмских уметности у периоду 1991-1992. 1992. Македонска представа увршћена у званичну селекцију београдског БИТЕФ-а, али је Министарство културе Македоније забранило гостовање у Београду, по основу ембарга у Уједињених нација према Југославији (који је укључивао и културу).
Італійська енциклопедія «Де Агостіні» включила Стефановича за його «Слов'янського Орфея» до чотирьох найвпливовіших сербських драматичних письменників пост-югославського періоду 2002: Сербська радіо версія була номінована на «Prix Europa» в Берліні 1993.
1993: Ревија Екран, Скопље. Представа струмичког позоришта номинована за најбољу представу у Републици Македонији у 1992. години. 2002: Српска радијска верзија номинована за „Prix Europa“ у Берлину.
Македонська вистава внесена до офіційного списку белградського БІТЕФ-у, але Міністерство культури Македонії не дозволило візит через ембарго Організації Об'єднаних Націй щодо Югославії (яке стосувалося й культури).
2010. Италијанска енциклопедија „Де Агостини“ уврстила Стефановића због Словенског Орфеја међу четири најзначајнија српска драмска писца у постјугословенском раздобљу 2012.
1993: Журнал «Екран», Скоп'є. Вистава струмицького театру номінована на найкращу виставу в Республіці Македонії 1992 року.
У Македонији почела да излази театролошка едиција „Словенски Орфеј“, која је до сада објавила књиге Боре Драшковића, Сашка Насева, Горана Тренчовског и Зорана Стефановића.
1992: Нагорода «Йосип Колунджич» за найкращу драму на Факультеті драматичного мистецтва (Белград) в 1991-1992 роках.
Из рецензија "Словенског Орфеја"
Із рецензій «Слов'янського Орфея»
Успјела симбиоза древног мита и модерног масмедијског искуства. — Гојко Божовић, дневни лист Побједа, Подгорица 1992.[1] • Драмски текст Зорана Стефановића [...] поседује неколико ванредних одлика [...]
«Вдалий симбіоз стародавнього міфу й сучасного мистецтва.» — Гойко Божович (газета Побједа, Подгориця, 1992)[6] «Драматичний текст Зорана Стефановича (...) має кілька надзвичайних особливостей (...)
Прича о словенском Орфеју [...] може се читати и као брижљива етнографска студија о словенској религији Веселина Чајкановића, и као политички есеј о актуелном, тзв. новом поретку, али и као било који амерички научнофантастични стрип Френка Милера. — Петар Грујичић, дневни лист Борба, Београд 1992.[2] • Оно што Стефановића издваја као самосвојног аутора, што је залога његове аутентичности, [...] јесте његова опорост, горчина, убојитост, директна провокација.
Розповідь про слов'янського Орфея (...) може бути прочитана як обережне етнографічне дослідження слов'янської релігії Веселіна Чайкановича, як політичне есе про актуальний, так званий новий режим, і як будь-який американський науково-фантастичний комікс Френка Міллера.» — Петар Груїчич (газета Борба, Белград 1992)[7] «Те, що Стефановича визначає як самобутнього автора і є гарантією його автентичності, (...) — терпкість, гіркота, летальність, пряма провокація.
Заслугу за то не носе његове године, већ чини се наслеђе силовитости барбарогенија, талог једне истинске уметничке побуне карактеристичне за ово овде парче Балкана.
І винні в цьому не роки, а, здається, спадщина насильства варварів, відчуття якогось справжнього мистецького бунту, характерного лише для даного шматка Балкан.
Та комбинација једног средњеевропског промишљања света и једног силовитог, Мицић би рекао 'дивљачког', духа и замаха, сад мрачног, сад безобразног, специфичност је писца Стефановића. — Дубравка Кнежевић, поговор књиге Словенски Орфеј и друге драме Београд, 1995.[3] • [Писац] доноси, за овдашњу театарску рутину, нетипичну (читај нереалистичку), експерименту, фантастици и гротески наклоњену осећајност, која плени слојевитошћу и вишеструким значењским равнима. — Илија Бакић, магазин Време, Београд 1995.[4] • [Очигледно је] постојање слојевитог интелектуалног дискурса, особене позоришне естетике, као и угледање на ону традицију која је у историји позоришта била најзахтевнија. — Петар Грујичић, рецензија књиге Словенски Орфеј и друге драме Београд, 1995.[5] • Поетика Зорана Стефановића [је] сасвим диспаратна у нашем књижевном простору. [...]
Таке поєднання одного середньоєвропейського сприйняття світу й одного насильницького, Miцич би сказав «дикого», духу й імпульсу, то похмурого, то грубого, і є специфікою письменника Стефановича.» — Дубравка Кнежевич (післямова книги Слов'янський Орфей та інші драми, Белград, 1995)[8] «(Письменник) вносить в місцеву театральну рутину нетиповий (читай нереалістичний) експеримент, схильну до фантастики й гротеску чуттєвість, яка полонить багатошаровістю й численними значеннєвими площинами.» — Ілля Бакич (журнал Време, Белград 1995)[9] «(Очевидним є) існування багатошарового інтелектуального дискурсу, відмінної театральної естетики, а також опори на традицію, яка в історії театру була найвибагливішою.» — Петар Груїчич (рецензія книги Слов'янський Орфей та інші драми, 1995)[10] «Поетика Зорана Стефановича є абсолютно диспартною на нашому літературному просторі. (...)
Он не слика, он обликује.
Він не фотографує, він оформлює.
Он не узима премного из стварности, па и оно што из ње позајмљује служи му као грађа за трагање за суштином људи и појава. — Владимир Стаменковић, рецензија рукописа књиге Словенски Орфеј и друге драме, 1995).[6] • Стефановић зналачки користи сликовите метафоре, али и изричиту иронију, како би читаоца привео равно до прикривене бити својих драма. [...]
Він не бере занадто багато із дійсності, але й те, що запозичає, слугує йому як матеріал для пошуків сутності людини і явищ.» — Володимир Стаменкович (рецензія рукопису книги Слов'янський Орфей та інші драми, 1995)[11] «Стефанович вміло використовує не лише образні метафори, але й виразну іронію, щоб привести читача прямо до прихованої сутності своїх драм. [...]
Он ствара један вишезначан и густ рукопис који, сасвим суверено, опстаје и изван театарске сцене.
Він створює певний неоднозначний і товстий рукопис, який цілком незалежно виживає й поза межами театральної сцени.
Парадокс је своје врсте једино чињеница да су, упркос њиховим несумњивим могућностима, Стефановићеви комади, до данас, правилније „прочитавани“ у иностранству него у Србији. — Душан Видаковић, магазин Ваљевац, Ваљево 1995.[7] • Оно што [...] најпре упада у очи јесте велико језичко мајсторство [...]
Своєрідним парадоксом є безперечний факт, що, незважаючи на його безсумнівні можливості, п'єси Стефановича до сьогодні правильніше прочитууються за кордоном, а не в Сербії.» — Душан Відакович (журнал Ваљевац, Валєво 1995)[12] «Перше, що впадає у вічі, — висока мовна майстерність (...)
Стефановић пише сочним, разиграним српским језиком, коме посебан шарм даје спој старинске лексике и синтаксе, и модерних [...] израза.
Стефанович пише соковитою, грайливою сербською мовою, якій додає особливого шарму поєднання старої лексики та синтаксису із сучасними [...] висловлюваннями.
Можда највећа вредност Стефановићевих комада лежи у великој лакоћи са којом се њихове радње на различитим нивоима развијају: они напросто клизе и неодољиво нас вуку за собом. — Иван Вуковић, магазин Погледи, Крагујевац 1995.[8] • Није тешко изнаћи паралеле са данашњим приликама на Балкану и у свету уопште [...]
Можливо, найбільша цінність Стефановичевих п'єс — у великій легкості, з якою відбуваються дії на різних рівнях: вони просто пливуть і непереборно тягнуть нас за собою.» — Іван Вукович (журнал Погледи, Крагуєвац, 1995).[13] «Не важко знайти паралелі із сьогоднішньою ситуацією на Балканах і в світі взагалі (...)
И све [у драми] је дато у једној духовитој и врло занимљивој пројекцији. — Ранко Бурић, дневни лист Политика, Београд 2002.[9]
І все (у драмі) подано в дотепній і дуже цікавій проекції. » — Ранко Бурич (газета Политика, Белград 2002)[14]
Званични сајт драме "Словенски Орфеј"
Зоран Стефанович: Слов'янський Орфей, обрядова подія (драма). Переклад з сербської – Мила Маркевич Офіційний сайт драми «Слов'янський Орфей»
Ликови
Дійові особи
Орфеј, али је такође и "Аполон" и Вођа-Злослутник; Дионис, али је "Зевс", Аристеј-Змија и "Хад"; Еуридика, али је и Хера ; Аполон; Лахеса, суђаја Атропа, суђаја Клото, суђаја Пан, али је и Кербер; Сибила; Мајнада-Падалица; Нимфе и сатири, који су такође "Богови", "Богиње", "Суђаје", "Мртве душе" и Регрути.
Орфей, але й «Аполлон» і Поводир-Зловісник; Діоніс, але й «Зевс», Арістей-Змія та «Аїд»; Еврідіка, але й «Гера»; Аполлон; Лахесіс, доленосниця Атропа, доленосниця Клото, доленосниця Пан, але й «Кербер»; Сивіла; Менада-Навіжена; Німфи й Сатири, які також є «Богами», «Богинями», «Доленосницями», «Мертвими Душами» й Новобранцями.
Позоришну праизведбу је извело у Македонији Народно позориште „Антон Панов“ из Струмице (1992), а радијску у Србији Драмски програм Радио Београда (2002).
Театральна прем'єра відбулася в Македонському національному театрі «Антон Панов» із Струмиці (1992), а на радіо — в Сербії в Драматичній програмі Радіо Белграда (2002).