O'G3NE je holandská dievčenská skupina.
О'G3NE је холандска групе.
Skupina je zložená zo sestier Lisy, Amy a Shelley Volových.
Група се састоји од сестара Лиса, Ејми и Шели Вол.
V roku 2007 reprezentovali Holandsko na Junior Eurovision Song Contest 2007. V roku 2014 vyhrali holandskú súťaž The Voice of Holland. Bolo to prvé trio, ktoré vyhralo The Voice.
2007. представљали су Холандију на дечијој песми Евровиѕије 2007. 2014 освојили су прво место на холандском такмиченју The Voice.
29. októbra 2016 bolo oznámené, že budú reprezentovať Holandsko na Eurovision Song Contest 2017 v Kyjeve.[2] [3][4]
29. октобра 2016 најављено је да ће оне представљати Холандија на Евровизији 2017 у Кијеву.[2] [3][4]
Študiové albumy
Албуми
Lisa sa narodila 26. júna 1994, Amy a Shelley 18. októbra 1995.
Лиза је рођенa 26.
Narodili sa v Dordrechte, ale vyrastali vo Fijnaarte.
Јуна 1994, Ејми и Шели 18.
V roku 2007 vyhrali národnú súťaž a reprezentovali Holandsko na Junior Eurovision Song Contest 2007 s pesničkou „Adem in, adem uit“, kde sa umiestnili na 11. mieste zo 17 miest.[1] Nasledovný rok vydali prvý album s názvom 300% a v roku 2011 druhý album s názvom Sweet 16. 30. septembra 2016 vydali tretí album s názvom We Got This, ktorý sa dostal na prvé miesto holandského rebríčka albumov.[2]
Октобар 1995. Рођени су у Dordrechte, али су одрастли у Fijnaarte. 2007 освојили су национално такмиченје и тако су могле да представлјају Холандију на дечјој песми Евровизије 2007. са песмом "Adem in, adem uit", где су освојили 11. место.Следеће године су издали први албум са насловом 300% и у 2011 излази нјихов други албум са насловом "Sweet 16". .[2]
Junior Eurovision Song Contest 2016.Bude 14. ročník súťaže Junior Eurovision Song Contest.
Дечја песма Евровизије 2016. биће четрнаесто по реду такмичење Дечје песме Евровизије.
Súťaž sa bude konať 20. novembra v roku 2016 v budove Mediterranean Conference Centre vo Vallette,hlavnom meste Malty.
Само такмичење биће одржано 20. новембра 2016. године, у згради Медитеранског конференцијског центра у Валети, главном граду Малте.
Toto bude druhýkrát čo sa súťaž organizuje na Malte.
Ово ће бити други пут да се такмичење организује на Малти.
Prvýkrát Junior Eurovision Song Contest bola na Malte keď,vyhrala Gaia Cauchi v roku 2013 v Ukrajine.A tak v roku 2014 Malta prvýkrát hosťovala túto súťaž.A tak len o dva roky neskôr, v roku 2015, Destiny Chukunyere odnáša druhé víťazstvo na Maltu.Keď Destiny triumfovala v Bulharsku s piesňou "Not My Soul" dala znovu príležitosť aby táto malá krajina hosťovala túto veľkú súťaž.
Први пут Дечју песму Евровизије на Малту довела је Гаја Кауки, остваривши победу на овом такмичењу 2013. године у Украјини. Године 2014, Малта је први пут била домаћин овог такмичења.Само две године касније, 2015, Дестини Чукуњере, остварила је другу победу за ову земљу. Дестини је у Бугарској тријумфовала песмом "Не моју душу" и самом победом омогућила да ова мала земља поново постане организатор овог великог такмичења.
Súťaž v roku 2016 sa bude konať v budove Mediterranean Conference Centre vo Valletta,v hlavnom meste Malty.
Такмичење 2016. године биће одржано у згради Медитеранског конференцијског центра, која је смештена у Валети, главном граду Малте.
Samotná stavba sa datuje od 16. storočia, keď bola použitá ako nemocnica.
Сама грађевина датира из 16. века када је коришћена као болница.
Budova je s kapacitou 1500 miest.
Зграда је капацитета 1500 седишта.
Na rozdiel od predchádzajúcich rokov, keď sa brali do úvahy hlasy od poroty a publika čiže 50% hlasov poroty a 50% publika,od 2016 roku, berú sa do úvahy len hlasy odbornej poroty.
За разлику од претходних година, кад је 50% гласао жири и 50% публика, од 2016. узеће се у обзир само гласови стручног жирија.
Finalé
Финале
Eurovision Song Contest 2017. (ang. -{Eurovision Song Contest 2017}-; FR. -{Concours Eurovízie de la chanson 2017}-) bude 62. ročník. hosťujúca krajina bude Ukrajina, vďaka víťazstvu Jamale v roku 2016 v Štokholme, s piesňou 1944.[1] Súťaž bude pozostávať z dvoch semifinále a finále, a dátumy semifinále budú 9. a 11. mája 2017 zatiaľ čo veľké finále sa bude konať 13. mája toho istého roku.[2]
Песма Евровизије 2017. (енгл. -{Eurovision Song Contest 2017}-; франц. -{Concours Eurovision de la chanson 2017}-) ће бити 62. по реду избор за Песму Евровизије. Домаћин ће бити Украјина, захваљујући победи Џамале на Евровизији 2016. године у Стокхолму, са песмом 1944.[1] Такмичење ће се састојати из два полуфинала и финала, а датуми одржавања полуфиналних вечери су незванично 9. и 11. мај 2017. године док ће се велико финале одржати 13. маја исте године.[2]
Momčilo Babić ( 20. októbra 1952) . ) je doktor lekárskych vied a riadny profesor na Lekárskej fakulte Belehradskej univerzity, diplomat a veľvyslanec Srbskej republiky v Slovenskej republike [1]
Момчило Бабић (20. октобар 1952.) је доктор медицинских наука и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, дипломата и амбасадор Републике Србије у Словачкој Републици [1].
Vzdelanie získal v Belehrade, kde vyštudoval lekársku fakultu .
Школовао се у Београду, где је дипломирао на Медицинском факултету.
Magisterský titul získal v Moskve ako štipendista Svetovej zdravotníckej organizácie na Medzinárodnej fakulte verejného zdravotníctva.
Магистрирао у Москви као стипендиста Светске здравствене организације на Међународном факултету јавног здравства.
Špecializáciu ukončil v odbore sociálne lekárstvo na lekárskej fakulte v Belehrade, kde vo veku 34 rokov získal doktorát a o dva roky neskôr sa stal na tejto fakulte vedeckým pracovníkom.
Специјализацију из социјалне медицине завршио на Медицинском факултету у Београду, где је докторирао у 34. години живота, а научни сарадник на факултету је постао две године касније.
Od roku 2000 je riadnym profesorom na Univerzite v Belehrade. [1] Od roku 2013 bol riaditeľom Republikového fondu zdravotného poistenia.
Редовни професор Београдског универзитета је од 2000. године.[2] Директор Републичког фонда за здравствено осигурање од 2013. године.
Študijné pobyty a prednášky vo svete: Center for disease control and prevention - Atlanta ( Georgia ), Johns Hopkins University - Baltimore ( Maryland ), National Institute of Health - Bethesda (Maryland); Georgetown University - Washington ( District of Columbia), Karolinska institute - Stockholm, London School of Hygiene & Tropical Medicine - London, Semashko Institute - Moscow (celkovo študijné pobyty v týchto inštitúciách v trvaní približne 2 rokov). [1]
Студијски боравци и предавања у свету: Centers for disease control and prevention - Атланта (Џорџија), Johns Hopkins University - Балтимор (Мериленд), National Institutes of Health – Бетесда (Мериленд); Georgetown University - Вашингтон (округ Колумбија), Karolinska institutet - Стокхолм, London School of Hygiene & Tropical Medicine - Лондон, Институт "Семашко" - Москва (укупно студијских боравака у овим институцијама око 2 године).[3]
Bol riaditeľom sektora pre rozvoj Klinického centra Srbska a mestským tajomníkom pre zdravotníctvo v Zastupiteľstve mesta Belehrad, kde inicioval projekt „Belehrad - zdravé mesto“.
Био је директор Сектора за развој Клиничког центра Србије и градски секретар за здравство у Скупштини града Београда, где је иницирао пројекат "Београд - здрав град".
V rokoch 1992 až 2001 bol riaditeľom Klinicko-nemocničného centra „KBC Bežanijska kosa“. [1] Bol tiež námestníkom ministra zdravotníctva Srbskej republiky a predsedom Univerzitnej rady v Belehrade.
Од 1992. до 2001. је обављао функцију директора КБЦ "Бежанијска коса".[4] Био је и помоћник Министра здравља Републике Србије и председник Савета Универзитета у Београду.
Prof. Dr. Momcilo Babic je autorom viac ako 250 vedeckých a odborných prác publikovaných v zahraničných a domácich časopisoch a na kongresoch, ako aj 24 lekárskych kníh vrátane monografií „Medicinski leksikon“ a „Scrining u medicini“.
Проф.др Момчило Бабић је аутор преко 250 научних и стручних радова објављених у страним и домаћим часописима и на конгресима, као и 24 медицинске књиге међу којима и "Медицински лексикон" и "Скрининг у медицини".
V spolupráci s Rush University v Chicagu vydal dve knihy, ktorých je hlavným autorom a editorom: „New Challenges in Health Care“ a „Modern Health Care Glossary“.
У сарадњи са Раш Универзитетом из Чикага, је објавио две књиге, чији је главни аутор и уредник: "New Challenges in Health Care" и "Моdern Health Care Glossary".
Je autorom mnohých článkov z oblasti sociálneho lekárstva a manažmentu zdravia, ktoré prednáša na Lekárskej fakulte v Belehrade.
Аутор је бројних радова из области социјалне медицине и здравственог менаџмента, које и предаје на Медицинском факултету у Београду.
[1] Inicioval a koncipoval predmet „Moderná nemocnica“ akreditovaný pre 2. ročník pregraduálneho štúdia ako výberový predmet, ktorý vyučuje na Lekárskej fakulte. [2]
[5] Иницирао је и конципирао предмет "Савремена болница", акредитован за 2. годину основних студија као изборни предмет, који предаје на Медицинском факултету.[6]
Bol členom redakčnej rady najstaršieho lekárskeho časopisu "Srpski arhiv za celokupno lekarstvo" a členom predsedníctva Srbskej lekárskej asociácie .
Био члан уредништва најстаријег медицинског часописа Српски архив за целокупно лекарство и члан Председништва Српског лекарског друштва.
Je zodpovedným riešiteľom projektu „Medical Encyclopedia“, prvého vydania v srbskom jazyku, na ktorom sa zúčastňuje viac ako 250 významných lekárov a profesorov medicíny.
Главни је уредник у пројекту "Медицинска енциклопедија", првог издања на српском језику у коме учествује преко 250 истакнутих лекара и професора медицине.
Je prezidentom Lekárskeho akademického fóra, združenia lekárov akademickej proveniencie so sídlom v Belehrade.
Председник је Медицинског академског форума, удружења лекара академске провенијенције са седиштем у Београду.
V roku 2012 . bol Prvým európskym domom v Srbsku a Európskym hnutím vyhlásený za „Naj-Európana pre rok 2011“, pre oblasť programov a projektov, za projekt „Zdravotná politika v Srbsku do roku 2020“. [1]
Године 2012. проглашен од стране Прве европске куће у Србији и Европског покрета за "Најевропљанина за 2011." за област програма и пројеката, за пројекат "Здравствена политика у Србији до 2020. године".[7]
Profesor Babić sa už viac ako 30 rokov venuje maľbe; svoje diela daroval, a to predovšetkým nemocniciam. [1] [2]
Професор Бабић се преко 30 година бави сликарством; своја дела је донирао, углавном болницама.[1][8]
Profesor Babić je v súčasnosti veľvyslancom Srbskej republiky v Slovenskej republike.
Професор Бабић је тренутно амбасадор Републике Србије у Републици Словачкој.
Usilovne pracuje na zlepšení dvojstranných vzťahov a spolupráce medzi týmito dvoma krajinami a národmi.
Вредно ради на унапређењу билатералних односа и сарадње двеју земаља и народа.
Jeho výrok „Po Srboch milujem najviac Slovákov, sme bratské národy a zostaneme nimi navždy“ zarezonoval v slovenskej verejnosti, ktorej sa pri príležitosti Dňa ústavy Srbskej republiky v roku 2020 prihovoril po slovensky s odkazmi priateľstva a bratstva. [1]
У Словачкој јавности је запажена његова изјава „После Срба највише волим Словаке, ми смо братски народи и остаћемо то заувек“, а у поводу Дана уставности Републике Србије 2020. године, истој се обратио говором на словачком језику са порукама пријатељства и братства.[9]
Diana Budisavljevićová (* 15. január 1891, Innsbruck - 20. august 1978, Innsbruck[1], rodným menom Obekser (nemčina).
Диана Будисављевић (Инзбрук, 15. јануар 1891 — Инзбрук, 20. август 1978[1]), девојачко презиме Обексер (нем.
Obexer )[2] je bola humanitárna pracovníčka rakúskeho pôvodu, ktorá počas druhej svetovej vojny zachránila 15 336 detí z ustašovských táborov smrti v nezávislom štáte Chorvátsko.[3]
Obexer),[2] хуманитарка је аустријског порекла која је током Другог светског рата спасила 15.336 деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској.[3]
Po oboznámení sa so skutočnosťou, že v tábore Lobor-Grad sú umiestnené deti v októbri 1941 spolu s množstvom spolupracovníkov, najmä Markom Vidakovićom a Đuro Vukosavljevićom, spustili pomocnú kampaň s názvom „Akcia Diana Budisavljević“.
Након што је сазнала за децу која су држана у логору Лобор-Град, у октобру 1941. године, заједно са низом сарадника, посебно Марком Видаковићем и Ђуром Вукосављевићем, покренула је кампању помоћи под називом „Акција Диана Будисављевић”.
Akcia sa postarala najmä o srbské deti, ale aj o ženy zadržiavané v rôznych koncentračných táboroch vrátane tábora smrti Jasenovac.[1][2]
Акција се бринула углавном о српској деци, али и женама које су држане у разним концентрационим логорима, укључујући логор смрти Јасеновац.[5][6]
S pomocou miestnej židovskej komunity v Záhrebe, ktorá mala povolenie pomáhať zadržaným, jej tím poslal zásoby potravín, liekov, oblečenia a peňazí najskôr do Lobor-Gradu a neskôr do Gornje Rijeky a Đakova.
Уз помоћ локалне јеврејске заједнице у Загребу, која је имала дозволу да помогне логорашима, њен тим је слао залихе хране, лекова, одеће и новца, прво у Лобор-Град, а касније у Горњу Ријеку и Ђаково.
Jej tím tiež asistoval členom Chorvátskeho Červeného kríža na hlavnej železničnej stanici v Záhrebe, pričom poskytoval cestovné potreby vlakovým pracovníkom, ktorí sa tam zastavili na ceste na nútené práce do Nemecka – niektorí z týchto mužov, žien a detí sa po zastavení vrátili do Záhrebu , do Mariboru a Linzu pre chorobu nesmeli cestovať ďalej – postaral sa o nich Červený kríž a Akcia Diany Budisavljević.V marci 1942 počas tejto Akcie Budisavljevićová stretla vrchnú sestru Dragicu Habazinovú, ktorá sa v nasledujúcich mesiacoch a rokoch stala jej blízkou spolupracovníčkou a pomáhala väzňom z rôznych táborov, ktorí boli presunutí do Záhrebu a na ďalšie miesta. [1]
Њен тим такође је помагао члановима хрватског Црвеног крижа на главној железничкој станици у Загребу, пружајући путне потрепштине радницима у возовима који су се тамо зауставили на путу на принудни рад у Немачку — неки од тих мушкараца, жена и деце вратили су се у Загреб након заустављени су у Марибору и Линцу и нису смели даље да путују због болести — збринули су их Црвени крст и Акција Диане Будисављевић. Током тог рада, у марту 1942. године, Будисављевић је упознала главну медицинску сестру Драгицу Хабазин, која је наредних месеци и година постала блиски сарадник у помагању логорашима из разних логора који су пресељени у Загреб и друга места.[7]
Začiatkom júla 1942 dostala s pomocou nemeckého dôstojníka Gustava von Kocijana[1] písomný súhlas na odvoz detí z koncentračného tábora Stará Gradiška.[2] S pomocou ministerstva sociálnych vecí, najmä prof. Kamila Breslera sa podarilo presťahovať deti väzňov z tábora do Záhrebu, Jastrebarska a neskôr do Sisaku.[3]
Почетком јула 1942, уз помоћ немачког официра Густава фон Коцијана,[8]добила је писмено одобрење да одведе децу из концентрационог логора Стара Градишка.[2] Уз помоћ Министарства за социјална питања, посебно проф. Камила Бреслера, успела је да премести децу затворенике из логора у Загреб, Јастребарско, а касније и у Сисак.[9] О напорима Диане Будисављевић и њених сарадника да спасу децу из логора Старе Градишке, пише Зоран Милекић:[10]
Po snahe zachrániť zadržaných v Starej Gradiške sa Budisavljevićová v uniforme sestry Červeného kríža podieľala na prevoze detí z Mlaky, Jablanaca a Košutarice.
Након напора за спасавање логораша у Старој Градишки, Будисављевић је у униформи медицинске сестре Црвеног крста учествовала у превозу деце са Млаке, Јабланца и Кошутарице.
V júli a auguste 1942 bolo z týchto táborov premiestnených viac ako 6 000 detí.
Више од 6.000 деце пресељено је из тих логора у јулу и августу 1942. године.
Po získaní povolenia v auguste 1942. Spolu s Kamilom Breslerom spolupracovali s pobočkou Záhrebskej arcidiecéznej charity na presune detí zo záhrebských ústavov do starostlivosti ich rodín, čím umožnili ubytovanie niekoľkým tisíckam detí v rodinách v Záhrebe a vidieckych komunitách. [1]
Након добијања дозволе у августу 1942. године за пресељење деце из загребачких установа на бригу породица, она и Камило Бреслер радили су заједно са огранком Загребачке надбискупије Caritas и на тај начин омогућили смештај неколико хиљада деце код породица у Загребу и сеоским заједницама.[1]
Podľa správy Marka Vidakoviča z mája 1945 Budisavljevićová povedala, že jej činnosťou sa podarilo zachrániť asi 10 000 detí z koncentračných táborov.[1]
Према извештају Марка Видаковића из маја 1945. године, Будисављевић је изјавила да је њена Акција успела да спаси око 10.000 деце из концентрационих логора.[11]
Na žiadosť Kamila Breslera v auguste 1942 začala ona a Ivanka Dzakulová spolu s ďalšími spolupracovníkmi zbierať údaje zo spisu detí na základe prepravných zoznamov a zdrojov z rôznych inštitúcií, ktoré si viedli vlastné zoznamy.
На захтев Камила Бреслера у августу 1942. године, она и Иванка Џакула, са још неким сарадницима, започеле су са прикупљањем података из картотеке о деци на основу спискова превоза и извора из различитих институција које су водиле сопствене спискове.