Branislav Nushich - Alchiviadi al Nusha (Beligrad, 20 di ximedru, anlu 1864 – Beligrad, 19 di yianar, anlu 1938) easti faptu tu casã iu tora s-aflã Banca Popularã ali Sãrbii. Tatu-su al Branislav Nushich, Ghiorghi Nusha eara Armãn dit Clisura (tu Gãrtsii), a mama-sa Ljubitsa Caspar eara dit Bosna shi Hertsegovina. Eara scriitor literar, angrãpsea romani, drami, pirmifi shi esei, easti cãnãscut comediograf, fundator a retoricãljei tu Sãrbii shi cãnãscut fotograf amater.
Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер.
A lui nai ma importanti lucre suntu ligati cu teatarlu, di cari nai ma cãnãscuti comedii lji suntu: “D-na Ministera”, “Deputat popular”, “Familia jiloasã” shi multi alti. Pi ninga atsea tsi angrãpsea texturi ti teatrili, lucre shi ca dramaturg shi conducator tu teatrili ãn Beligrad, Novi Sad, Skpia shi Saraevo. Branislav Nishich tu a lui cãrtsã zburashti ti bana di cafi dzuã tu Sãrbii tu eta XIX shi XX, a alui analizi sotsiologhitsi suntu actuali shit u eta XXI.
Такође је радио као новинар и дипломата.
Ahapsi
Затвор
Di ispeti ca prota scriari lji eara loatã, cum spuni tu a lui autobiografii, atumtsea s-pari ca lji vini inspiratsia ti naua comedii tu cari sh-pizuea cu politsia.
Пошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“.
Comedia “Persoanã fãrã pistusini”easti angrãpsitã anlu 1887/88 cari pi repertoar va s-hibã bãgatã 35 di anj ma amãnat, ma exact pi 19 di mai, anlu 1923.
Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године.
Aoatsi sh-fatsi pezã cu politsia iu ari coruptsii, xenofobii shi carierizam, a curi lucru primar la easti s-alumtã cu atselji cari suntu contra dinastia, iu nai ma nibun trec oaminjlji cari nu au cana cabati.
У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.
La anlu 1887, ãn Beligrad avea dau angrupãri, la cari partitsipa shi vasiljelu shi analtsã reprezentantsã shi membri a Guvernului.
Године 1887, у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године.
Ushich eara revoltat pi aestã situatsii shi ti atsea angrãpsi un cantic satiric-politic sum titlu “ Dva raba” shi u ampãrtsã pi dau pãrtsã.
Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница.
Poezia easti publicatã tu “Frãndza dzuarã” shi trapsi mari atentsii la populu.
Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела.
Ma atsea multu lu nãrãi vasiljelu Milan cari deadi instructsii Nushich s-hibã bãgat ahapsi.
У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља).
Nushich pãnã atumtsea avea reputatsii di tinir om “cari spuni tut tsi mindueashti shi atsea u scrie public…shi ca Pojarevats ghini va I yinã ta s-avreadzã”.
У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се Нушић ухапси и осуди.
La anlu 1888 giudiclu adusi detsizii Nushich s-hibã giudicat doi anj, a dupu caftarea a tatu-sui, eara silighit un an dupu tsi shidzu Pojarevats ahapsi.
Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[9]
Aoatsi angrãpsi pirmifi cari li adunã tu cartea Frãndzã shi comedia Proectsii.
На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција.
Tu aestã comedii Nushichsh-pizuieashti cu birocratia, ma nu easti ahãt rigoroz.
У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став.
Ti Ministrul dzãts ca easti bun om cari easti etim s-agiutã a cafi unui om, a ari achicãseari shi ti oaminjlji cari angrãpsea nibuni lucri ti el tu presa.
Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи.
Di cãndu inshi dit ahapsi, s-dutsi la vãsiljelu Milan, dupu tsi ministrul ti lucãrli externi lji deadi slujbã tu diplomatia.
По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији.
Dzatsi anj lucre tu conzulatili tu Bituli, Scopia, ãn Sãrunã shi Prishtina.
Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини).
A lui carti dit soni Proectsii ti prota oarã pi stsena a teatarlui vasilichescu s-agiuca ninti s-anchiseascã la slujbã tu xeani, anlu 1889.
Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.
Lucurlu profesional
Средње доба
Ca lãcrãtor tu Ministerioatlu ti lucãrli externi, eara nominat ti secretar tu Conzulatlu tu Bituli, shi atumtsea s-ansurã la anlu 1893 cu Darinca, hiljea a parmateftului Bojidar Ghiorghevich shi Ljubitsa, a curi frati Dimitrie Bodi tu atsel chiro eara consul Bituli.
Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, у којем се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу.[10] Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар.
Idghiul an eara aleptu ti consul tu Prishtina iu mãrturisea ti greaua banã a popului sãrbescu ti cari scria tu cãrtsãli cãnãscuti sum numa Cãrtsã a conzului.
Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.[11]
La anlu 1900 Nushich easti bãgat pi functsia secretar tu Ministeriatlu ti educatsii, a shcurtu chiro dupu atsea s-featsi dramaturg tu Teatarlu popular din beligrad.
Године 1900, Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду.
Anlu 1902 eara nominat ti comesar ti poshta shi telegraf tu Ministeriatlu ti constructsii.
1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина. [12]
Anlu 1904 easti aleptu ti conducator a Teatarlui popular sãrbescu tu cãsãbãlu Novi Sad. Deadun cu dascalu Mihailo Sretenovich lu fundã protlu teatar ti fumelji, tu cari rolji avea mash fumelji, anamisa di cari shi fumeljli al Nushich.
Године 1904. постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду.[13] Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дечје позориште, у ком су улоге тумачиле искључиво деца, а међу њима и Нушићева.
Di la anlu 1905 s-dutsi ãn Beligrad iu lucreadzã ca jurnalistu.
Ово дечје позориште је представе одржавало у кафанама и ресторанима, па се брзо и угасило.
Aclo, pi ninga atsea tsi s-ãnsimna cu a lui numã, multi ori lu angrãpsea shi pseudonimlu “Ben Achiba”.
1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
Anlu 1909 eara reporter di Bituli ti fimirida Politica, tu chirolu cãndu ahurhi Revolutsia ãnturtseascã a tinirlor.
Године 1909. био је Политикин дописник у Битољу када је избио сукоб између младотурака и старотурака.[14] Главни извор му је био српски ђенерални консул у Скопљу Живојин Балугџић.[14]
La anlu 1912 s-turnã Bituli ca lãcrãtor tu administratsia di stat.
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник.
Un chiro eara nacialnic, a anlu 1913, Scopia lu fundã protlu teatar shi aoa bãna pãnã la anlu 1915.
Био је једно време начелник округа, када се повукао на ту позицију је дошао Душан Ђ. Алимпић. Током 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915.
Tu chirolu a Protlui polim mundial s-dusi tu Italii, Shvaitsarii shi Frantsii shi aclo armasi pãnã tu dipisita a polimlui.
Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
Tu chirolu a Protlui polim mundial unã parti di a lui manuscrisi li alãsã Prishtina shi atseali manuscrisi suntu tsãnuti, a unã parti di manuscrisili cari eara Scopia, li arsi.
Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије.
Chirolu di ma tricutã ilichii
Старије доба
Dupu polimlu, Nushich easti aleptu ti conducator a “Sectorlui ti artã”, tu Ministeriatlu ti educatsii, pãnã la anlu 1923, a dupu atsea eara conducator a Teatarlui popular di saraevo, a anlu 1927 s-turnã ãn Beligrad.
После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету.
Eara aleptu shi ti prezidentu a Sutsatãljei a autorlor yiugoslovenj ti drama.
На овој позицији је остао до 1923. године.
La anlu 1933 eara aleptu ti membru ordinar a Academiiljei sãrbeascã a vasiljelui. Branislav Nushich eara cãnãscut scriitor, cnãscut dupu humorlu autentc. Nai ma multu scria ti oaminjlji, ti lor character shi ti bana spiritual.
После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.
Ninti s-moarã, Nushich deadi contributsii ãn Beligrad s-fundeadzã Teatarlu familiar, icã teatarlu Boshco Buha, cari anlu 1950lu fundã a lui hilji Margarita Predich Nushich.
Био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора.
Anlu 1936 el informã ca easti multu lãndzid, titsi informeadzã shi presa di tu atsel chiro.
Већ у децембру 1936. је извештавано да је тешко оболео,[18][19] оперисан је у јесен 1937. године, о чему су известиле тадашње новине.[20]
Muri pi 19 di yianar, anlu 1938, shi di tinjii cãtrã el, atsea dzuã fasada a obiectului a Teatarlui popular din Beligrad eara anvãlitã cu lai pãndzã. Ca manuscris, nidipisitã lji armasi comedia “Condutsirea”.
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.[21] На његовом столу у рукопису је остала недовршена комедија "Власт", са започетим трећим од планирана четири чина - први чин је приказан поводом прве годишњице његове смрти.[22]
Ti a lui banã, la anlu 1986, easti adratã shi drama pi Televizii sum numa Niserioz Branislav Nushich. Nica cãndu bãna, a lui numã u purta: un cafine shi sculii ãn Beligrad, stradi ãn Beligrad, Bituli, Smederevo shi Craguevats, vãrã sutsãts, a ti ciudii a lui, shi vãrã grupi di cãntãtori.
О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.
Bana privatã
Приватни живот
Cãndu eara pi slujbã Bituli, Nushich s-cãnãscu cu Darinca Ghiorghevich, cu cari s-ansurã anlu 1893.
Током службовања у Битољу Нушић је упознао Даринку Ђорђевић, којом се оженио 1893. године.
Prota vreari ali Darinca lju spusi cu poezii cari u angrãpsi pi lepeza.
Прва изјава љубави упућена Даринки била је песма исписана на лепези.
Ca diplomat multi ori cu familial lu alãxea loclu di bãnari.
Као дипломата често је са породицом мењао место становања, што је служба захтевала од њега.
Cãndu s-featsi cãnãscut scriitor, s-featsi dramaturg shi conducator a Teatarlui popular din Beligrad.
Када је постао познат писац коначно се скрасио као драматург и управник Народног позоришта у Београду.[25]
Avea trei ficiori: Margarita, Strahinja Bana shi Olivera.
У браку су добили троје деце: Маргиту, Страхињу Бана и Оливеру.
Nai ma njica featã Olivera muri cãndu avea doi anj.
Најмлађе дете, ћерка Оливера, умрла је са само две године.
Nushich eara ligat di familia a lui titsi marturisescu zboarãli a hilji-sa Margarita: “Nitsi Bana, nitsi mini, pute nu na ari aguditã.
Нушић је био привржен својој деци, о чему сведоче и речи његове ћерке Маргите: „Ни Бана ни мене никада није ударио.
Na dutsea tu atelje ti picturi shi tu teatru.
Водио нас је у сликарска атељеа и у позориште.
Aclo na anvitsa s-li mutrim picturili shi cu angatan s-mutrim tsi s-fãtsea pi stsena”. Margarita shi Strahinja ca tiniri, multi ori aguca rolji di ficiori tu piesili a tatus-su a lor.
Тамо нас је учио да гледамо слике и да пажљиво посматрамо шта се дешава на позоришним даскама.”[1] Маргита и Страхиња су као деца често играли дечје улоге у очевим позоришним комадима.[2]
Strahinja Ban (1896-1915) uniclu hilj al Nushich, eara vãtãmat tu Protlu polim mundial.
Страхиња Бан (1896—1915), Нушићев једини син, погинуо као српски војник у Првом светском рату.