Opis odznaki
Опис ордена


Charakterystyka
Карактеристике

Medal Zwycięstwa i Wolności – odmiany
Medal Zwycięstwa i Wolności 1945 Awers i rewers Медаља Победе и Слободе – врсте

Medal Zwycięstwa i Wolności 1945 – polskie państwowe odznaczenie wojskowe ustanowione dekretem[1], Rady Ministrów zatwierdzonym przez KRN z dnia 26 października 1945 roku „ ... w celu upamiętnienia zwycięstwa Narodu Polskiego i Jego Sprzymierzeńców nad barbarzyństwem hitlerowskim i triumfu idei wolności demokratycznej oraz dla odznaczenia osób, które swoim działaniem lub cierpieniem w kraju lub zagranicą w czasie do 9 maja 1945 roku przyczyniły się do tego zwycięstwa i triumfu...”.
Медаља Победе и Слободе 1945 –пољски војни орден прописан уредбом[1], Савета Министара , који је одобрен KRN од дана 26. јануара 1945 . године," ... у знак сећања на победу Пољског Народа и Његових Савезника над варварским немачко-фашистичким снагама и славељење идеја демократске слободе, као и за награђивање појединаца, који својим деловањем или жртвом у земљи или иностранству у периоду до 9. маја 1945. године су допринели до ове победе ...".

W myśl regulaminu opracowanego przez komisję do spraw medalu, medalem tym miały być odznaczani:
Према прописима, развијен од стране комисије за медаље, њоме је требало да буду одликовани:

Medal był nadawany jednorazowo przez Prezesa Rady Ministrów w imieniu Prezydium Krajowej Rady Narodowej, który część kompetencji przekazał Ministrowi Obrony Narodowej i Zarządowi Głównemu Związku Bojowników o Wolność i Demokrację.
Медаљу је додељивао Председник Савета Министара , у име Председништва Националног Савета, који је пренео део надлежности Министра Одбране и Главни одбор Савеза Бораца за Слободу и Демократију.

Od 1958 roku medal był nadawany przez Radę Państwa.
Почев од 1958 . године, медаљу је у емисији Државног Савета.

Medal początkowo nosił nazwę: Medal Zwycięstwa i Wolności 1945 r..
Медаљу је првобитно носила наслов: Медаља Победе и Слободе 1945. године.

W ustawie z 17 lutego 1960 medal zatwierdzono w polskim systemie odznaczeń jako Medal Zwycięstwa i Wolności 1945, określając, że stanowi nagrodę dla osób, które przyczyniły się do zwycięstwa nad faszyzmem hitlerowskim w okresie wojny 1939-1945[2].
У закону од 17. фебруара 1960 медаљу одобрен у пољском систему награда, као Медаља Победе и Слободе 1945, наводећи да је награда за људе, који су допринели победи над фашизмом у периоду рата 1939-1945[2].

Medal Zwycięstwa i Wolności 1945 zajmował w kolejności odznaczeń polskich miejsce po Medalu za Odrę, Nysę, Bałtyk.
Нови закон о ордењу донет је 23. децембра 1992. и више се не додељује ова медаља (као и већина медаља и одличја војске за некадашње заслуге.

Odznaką Medalu Zwycięstwa i Wolności 1945 r. w pierwszej wersji był krążek wykonany z brązu o średnicy 33 mm[4].
Медаља Победе и Слободе 1945. године. у првој верзији је био диск је направљен од бронзе пречника 33 мм[4].

Na awersie umieszczony był Orzeł państwowy, w otoku z liści dębowych, w górnej części napis KRN, lecz wersja ta nie została wprowadzona.
На аверсе је постављен Орао-државни, у кругу од лишћа храста, у горњем делу је натпис KRN, али ова верзија није био уведен.

Ostateczna wersja, usankcjonowana przepisami w 1946[5] to krążek o średnicy 33 mm, patynowany na brązowo, na awersie którego znajduje się Orzeł państwowy, a wokół medalu znajduje się napis: KRAJOWA RADA NARODOWA.
Коначна верзија, прописана 1946[5] је диск пречника 33 мм, патинирано на браон, на предњој страни који се налази Орао-државни, а око грба је натпис: НАЦИОНАЛНИ САВЕТ НАРОДА.

W dolnej części medalu są dwa związane liście dębowe.
У доњем делу медаље постоје две гране са храстовим лишћем.

Na rewersie medalu umieszczony jest napis w czterech wierszach oddzielonych poziomymi liniami: RP – ZWYCIĘSTWO – I WOLNOŚĆ – 9.V.1945.
На реверсе медаље налази се натпис у четири реда, подељених хоризонталним линијама: РП – ПОБЕДА И СЛОБОДА – 9.V. 1945.

W 1945 ustanowiono wstążkę posiadającą w linii pionowej barwę po połowie czerwoną i białą.
У 1945 утврђено траком, пошто је у вертикалном линијом, боја на половини црвене и беле.

Od 1946 wstążka medalu była szerokości 35 mm i składała się z 3 pasków czerwonych i 2 białych szerokości 7 mm, rozmieszczonych na przemian.
Од 1946 трака медаље је ширине 35 мм и састојала се од 3 пруге црвене и 2 беле ширине 7 мм, постављених наизменично.

Od 1960 określono szerokości wstążki na 33 mm.
Од 1960 ширина траке је 33 мм.

Pierwsze nadania medalu odbyły się w dniu 9 maja 1946 roku i wtedy medal otrzymali m.in. Bolesław Bierut, marszałek Polski Michał Rola-Żymierski, Stanisław Mikołajczyk, Edward Osóbka-Morawski.
Први носиоци медаље, одликовани су на дан 9. маја 1946 . године, и тада медаљу добили, посебно, Алексеј Bierut, маршала Пољске Михал Улогу-Żymierski, Stanisław Mikołajczyk, Едвард Osóbka-Моравске.

Nr 44, poz. 256) ↑ Wojciech Stela: Polskie ordery i odznaczenia (Vol. I). Warszawa: 2008, s. 20.
Nr 44, poz. 256) ↑ Празан шаблон за навођење извора (помоћ)

Medal Zwycięstwa i Wolności 1945
Медаља Победе и Слободе 1945

Ser lipski - rodzaj serbskiego sera, który jest produkowany z owczego mleka.
Липски сир је врста српског сира који се прави од овчијег млека. [1] Овај сир је класификован у зреле и меке сиреве. Липски сир се прави на сличан начин као и сир порт-ду-салут.

Ser ten jest zaliczany do serów podpuszczkowych, dojrzewających oraz miękkich.
Према попису из 1824. године (из књиге Леонтија Павловића) Липе је имало 104 куће, а 5.745 оваца.

Ser lipski jest wyrabiany w podobny sposób jak ser port-du-salut.
Поређења ради друга села имала су 5 пута мање: Осипаоница 1.300, Скобаљ 924 овце. [2]

Synagoga w Pančevie (serb.
[1] Јевреји у Панчеву Долазак Јевреја на подручје Панчева забележен је још у 15. веку, али њихово веће насељавање на простору где данас живимо почиње у 18. веку. Трговци и занатлије насељавали су се на подручју Земуна и Панчева, бежећи од непријатних закона аустријског царства, који их је сврставао у грађане другог реда, приморавао их да говоре немачки језик и уводио посебне порезе. [2] Указом цара Франца Јозефа 1868. године, Јевреји су признати као равноправни грађани и престају да важе ограничења у погледу куповине некретнина, образовања и избора занимања.

Sinagoga u Pančevi) – żydowska bóżnica znajdująca się w Pančevie przy ul. dr Svetislava Kasapinovića.
Ухапшени су затварани у бившу фабрику свиле или одвођени на принудни рад. Велико хапшење Јевреја у Банату догодило се у ноћи између 14. и 15. августа 1941. године. [2] Жене и деца су пребачени у логор „Сајмиште“, други у логор „Топовске шупе“, док су остали угушени или убијени, а неки су стрељани поред пута за село Јабука.

Została zaprojektowana przez budapeszteńskiego architekta Karla Fenjveša w stylu neogotyku i mudejar.
[1] Градња је трајала од 1907. до 1909. године, а синагога је званично отворена и освећена 16. маја 1910. године. Током Другог светског рата Немци су панчевачку синагогу користили као магацин, а по завршетку рата враћена је на коришћење јеврејској заједници. Иако је у борби за ослобођење Панчева синагога претрпела мања оштећења, преживели малобројни Јевреји нису били у могућности да одржавају храм па су га 1955. године поклонили граду на бригу и чување.

Budowa trwała od 1907 do 1909 roku, a uroczystego otwarcia bóżnicy dokonano 16 maja 1910 roku.
На захтев Друштвено политичког већа скупштине општине Панчево, 1990. године, јединца за заштиту Народног музеја Панчева разматрало је питање могућности обнове синагоге, и изнела мишљење да је то могуће на основу очуваних планова и фотографија. До питања дошло је иницијативом друштва Шалом Тора, које је такође предложило да се остаци синагоге у улици др Касапиновића прогласе непокретннм културним добром и упишу у регистар културних добара. Друштво Шалом Тора је 1992. године од поменуте јединице за заштиту споменика културе добило сагласност да спроведе пројекат санације остатака порушене синагоге али је сав труд нестао у пожару који је захватио објекат током 2007. године, преостали делови Синагоге су захваћени пожаром и потпуно уништени.

Paweł Edmund Strzelecki Paweł Edmund Strzelecki Data i miejsce urodzenia 20 lipca 1797 Głuszyna, Królestwo Prus Data i miejsce śmierci 6 października 1873 Londyn, Wielka Brytania Zawód, zajęcie geograf Odznaczenia Multimedia w Wikimedia Commons
10. 1873. Место смрти Лондон Велика Британија Занимање географ

Paweł Edmund Strzelecki (ur. 20 lipca 1797 w Głuszynie, zm. 6 października 1873 w Londynie[1]) – polski podróżnik, geolog, geograf, badacz i odkrywca.
Павел Едмунд Стшелецки (рођен 20. јула 1797. у Глушини, преминуо 6. октобра 1873 . у Лондону [1] ) — пољски путник, геолог, географ и истраживач.

Jako pierwszy Polak indywidualnie okrążył świat w celach naukowych, odwiedził wszystkie kontynenty oprócz Antarktydy.
Био је први Пољак који је самостално опловио свет у научне сврхе. Обишао је све континенте осим Антарктика .

1834–1835 prowadził wielotematyczne badania przyrodnicze w Ameryce Północnej (Appalachy, Floryda, Meksyk).
од 1834. до 1835. спровео је природна истраживања у Северној Америци (Апалачија, Флорида, Мексико).

Najważniejsze odkrycia z tego okresu to odkrycie eksploatowanego do dziś złoża rud miedzi w Kanadzie (nad jeziorem Ontario).
Најважнија открића из овог периода укључују откриће лежишта руде бакра у Канади (на језеру Онтарио), које се и данас експлоатише.

Dalsza trasa wiodła przez Meksyk, Kubę i Brazylię, Urugwaj i Argentynę, aż do Chile.
Даљи је наставио преко Мексика, Кубе и Бразила, Уругваја и Аргентине, све до Чилеа .

W Ameryce Południowej badał tamtejsze wulkany i złoża surowców mineralnych (Argentyna, Peru, Ekwador).
У Јужној Америци проучавао је локалне вулкане и минерална налазишта (Аргентина, Перу, Еквадор).

W 1836 prowadził badania geologiczne i obserwacje meteorologiczne w Ameryce Południowej (Brazylia, Urugwaj, Chile).
1836. године вршио је геолошка истраживања и метеоролошка посматрања у Јужној Америци (Бразил, Уругвај, Чиле).

W roku 1838 kontynuował badania na Hawajach i wyspach Polinezji. Lata 1839–1843 to okres eksploracji Australii, Nowej Zelandii i Tasmanii[1][4].
1838. године наставио је своја истраживања на Хавајима и на острвима Полинезије. од 1839. до 1843. истраживао је Аустралију, Нови Зеланд и Тасманију [1] [4] .

Podczas pobytu w Australii zbadał najwyższe pasmo górskie tego kontynentu – Wielkie Góry Wododziałowe, a jego najwyższy szczyt, na którym stanął 12 marca 1840 roku, nazwał na cześć przywódcy insurekcji z 1794 roku Górą Kościuszki (Mount Kosciuszko). (Inny szczyt otrzymał imię jego ukochanej – Mount Adine – jednak nie ma pewności który, bo nazwa się nie przyjęła).
Током свог боравка у Аустралији, истражио је највиши планински ланац овог континента - Велике разводне планине, а његов највиши врх, који је освојио 12. марта 1840. године, назвао је Кошћушко ( Mount Kosciuszko ) у част вође устанка 1794.

Strzelecki zapisał się również odkryciem krainy Gippsland nazwanej tak przez niego na cześć ówczesnego gubernatora Nowej Południowej Walii George’a Gippsa (obecnie główny australijski region hodowli bydła), a także odkryciem doliny Latrobe (nazwanej tak dla uczczenia wicegubernatora Charlesa La Trobe’a), gdzie znajdują się jedne z największych na świecie pokłady węgla brunatnego, ropy naftowej i złota.
Стшелецки је такође оставио траг открићем земље Гипсленд, којој је дао име по тадашњем гувернеру Новог Јужног Велса Џорџу Гипсу (данас главни сточарски регион Аустралије), као и открићем долине Латробе (названа у част потгувернера Шарла Ла Тробеа), где се налазе нека од највећих светских налазишта лигнита, нафте и злата.

Strzelecki opracował też szczegółową i pierwszą tak dokładną mapę geologiczną Nowej Południowej Walii i Tasmanii.
Стшелецки је такође развио детаљну и прву изузетно прецизну геолошку карту Новог Јужног Велса и Тасманије.

Podczas swych poszukiwań geologicznych Polak odkrył i opisał kilka pokładów węgla, ponadto w okręgu Sorell koło Asbestos Range (obecnie Narawntapu) znalazł pokłady miedzi i złotonośnego kwarcu.
Током својих геолошких истраживања, Пољак је открио и описао неколико налазишта угља. Штавише, у округу Сорел у близини Азбестног ланца (сада Наравнтапу) пронашао је налазишта бакра и кварца прожетог златом.

Kłopoty ze zdrowiem sprawiły, że w październiku 1843 powrócił do Europy, gdzie dwa lata później wydał w Londynie pierwsze monumentalne opracowanie naukowe o Australii: Fizyczny opis Nowej Południowej Walii i Ziemi van Diemena.
Због здравствених проблема, вратио се у Европу у октобру 1843., где је две године касније у Лондону објавио прву монументалну научну студију Аустралије: Физички опис Новог Јужног Велса и Ван Дименове земље.

Dzieło Strzeleckiego, zawierające wyniki jego badań geologicznych, mineralogicznych, etnograficznych, a także informacje o klimacie, rolnictwie, faunie, florze i kolonialnej historii Australii oraz Tasmanii, przez prawie pół wieku było niezastąpionym źródłem wiedzy o tamtej części świata.
Рад Стшелецког, који садржи резултате његових геолошких, минералошких и етнографских истраживања, податке о клими, пољопривреди, фауни, флори и колонијалној историји Аустралије и Тасманије, био је незаменљив извор знања о том делу света скоро половину века.

W 1845 roku podróżnik przyjął obywatelstwo brytyjskie i odtąd podpisywał się „Paul Edmund de Strzelecki”.
Године 1845. прихватио је британско држављанство и од тада се потписивао као „Пол Едмунд де Стшелецки“.

Rok później otrzymał za swą książkę Złoty Medal od Royal Geographical Society.
Годину дана касније добио је златну медаљу од Краљевског географског друштва за своју књигу.

W 1853 został członkiem The Royal Society of London.
Године 1853. постао је члан Лондонског краљевског друштва .

Działalność w Irlandii
Активност у Ирској

Strzelecki był pełnomocnikiem a potem dyrektorem wykonawczym Brytyjskiego Stowarzyszenia Pomocy (The British Association for the Relief of Distress in Ireland and the Highlands of Scotland), założonego przez grupę arystokratów, bankierów i filantropów, które w czasie Wielkiego Głodu niosło pomoc głodującym w Irlandii.
Стшелецки је био опуномоћеник, а потом и извршни директор Британске асоцијације за помоћ у невољи у Ирској и шкотским висоравнима, коју је основала група аристократа, банкара и филантропа, a која је помагала гладним у Ирској током Велике глади.

Stowarzyszenie to, powstałe z inicjatywy barona Lionela de Rothschild i współpracujące z rządem brytyjskim, otrzymało dotacje i wsparcie od wielu znanych polityków i rodziny królewskiej, w tym królowej Wiktorii w sumie ok. 500 tysięcy funtów.
Ово удружење, основано на иницијативу барона Лајонела де Ротшилда и у сарадњи са британском владом, добило је дотације и подршку многих познатих политичара али и краљевске породице, укључујући краљицу Викторију.

Brytyjski rząd uznał ze względu na wzajemną wrogość, Irlandczycy będą bardziej ufać członkowi elity brytyjskiej, który jest Polakiem i katolikiem.
Британска влада је признала да ће Ирци, због нетрпељивости између два народа, више веровати члану британске елите који је Пољак и католик.