Գևորգ Կարապետյանը ծնվել է 1936 թվականին Արարատի մարզի Ազատավան գյուղում: Ավարտել է Երևանի Պոլիտեխնիկական ինստիտուտը՝ ստանալով ճարտարագետի որակավորում, մասնագիտացել կամուրջների և ճանապարհների նախագծման ոլորտում: Հարյուրից ավել կամուրջների, ճանապարհների և քաղաքային այլ ենթակառուցվածքների հեղինակ է:
Геворг Карапетјан је рођен 1936. године у селу Азатаван , област Арарат. Дипломирао је на Јереванском политехничком институту са дипломом инжењера, специјализовао се у области пројектовања мостова и путева. Аутор је више од стотину мостова, путева и друге урбане инфраструктуре.
Նախագծային աշխատանքներ իրականացրել է ինչպես Հայաստանում, այնպես էլ արտերկրում. նրա աշխատանքների թվին են պատկանում կարևոր քաղաքային ենթակառուցվածք հանդիսացող կամուրջներ Երևանում, Վանաձորում, Ալավերդիում, Ջերմուկում և ՀՀ այլ քաղաքներում, Արտաշատի լիճը, կամուրջներ և ճանապարհներ հետխորհրդային երկրներում և Սիրիայում: Գևորգ Կարապետյանը նաև 5 գեղարվեստական ժողովածուների, ինչպես նաև 25 երգերի և 8 պարեղանակների հեղինակ է:[1]
Изводио је пројектантске радове у Јерменији и иностранству. Његови радови обухватају мостови у Јеревану, Ванадзору, Алаверди, Џермуку и у другима јерменскима градовима; Арташатско језеро, мостови и путеви у државама бившег Совјетског Савеза и у Сирије . Геворг Карапетјан је аутор 5 уметничких збирки, као и 25 песама и 8 игара.
Ծանոթագրություններ
Напомене:
Գիտական կազմակերպություններ
Учена друштва
Իոսիֆ Հանչիչ (Јосиф Панчић Угрини կոդ Брибира, 17. ապրիլ 1814 — Բելգրադ, 8. մարտ 1888) սերբ բժիշկ, ботаничар եւ առաջին նախագահ Սերբական թագավորական ակադեմիայի.
Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије.
Նա հայտնաբերել է նոր տեսակի փշատերև է , որ այն կոչվում է Սերբական եղևնի Панчићева զուգված, եւ նրա ամենաբարձր գագաթ Կոպաոնիկի (Պանչիչի գագաթ) վրա գտնվում է դամբարանը նրա մարմնի մնացորդներով։
Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.
Պանչիչը ծնվել է գյուղում Բիրբիրում, Винодолу, Խորվաթիա (այդ ժամանակ Գահը թագավորության), կաթոլիկ ընտանիքում, թե ինչպես Պավելի եւ Մարգարիտայի չորրոդ երեխան։ Ըստ ավանդության, Պանչիչը ծնունդով Հերցեգովինայից է եղել, եւ հնագույն ժամանակներից նրանք եկել են Ուգրինի գյուղ, որը գտնվում է հյուսիսային մասում Վելեբիտի կազմում Վինոդոլսկ համայնքի
Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу, Хрватска (у то време Аустријско царство), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.
Ծնողները, նրա աղքատ է, իսկ նրա հորեղբայրը եղել է Госпићу ավագ սարկավագ, որ նրա կրթությունը վերցրել է իր վրա։ Տարրական դպրոց է habsburg, Госпићу է Лике, a միջնակարգ դպրոցը Риеке.
Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци.
Գետի էր Իոսիֆ տեղափոխվել է Զագրեբ (1830), շարունակել իրենց կրթությունը բարձրագույն դպրոցում{Regia Academica Scientiarum}- ը: Շփման որոշ Мађарима իմացա, որ պատուհաս մեկ կան Բժշկական ֆակուլտետ, որտեղ այդ ժամանակ ստեղծել և կրթություն բնական գիտությունների ոլորտում, եւ зажели, որ այնտեղ շարունակել իրենց ուսումը, որտեղ նա ավարտել է բժշկական համալսարանը և դարձել է բժշկության դոկտոր 7. սեպտեմբերի 1842 թ. տարվա израдивши թեզը{Taxilogia botanica}-, որը նվիրել է իր հորեղբոր Гргуру.
Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи -{Regia Academica Scientiarum}-. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу -{Taxilogia botanica}-, коју је посветио своме стрицу Гргуру.
Պանիչը ուսման ընթացքում պատուհաս մեկ ստիպված մասնավոր կարգով վաստակել, տալով դասեր ֆրանսիական և իտալական լեզուներով.
Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика.
Դա վերաբերում է շատ ժամանակ եւ դրա համար նրա ուսումնասիրության протегло 10 տարի ։
То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.
Ունենալով զբաղվել այնտեղ նա հանդիպել է ամառային և јесењом բուսական Јагодине, Белице եւ Црнога Վերեւում.
Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха.
Բնակիչները Јагодине նրանք սիրում են Панчића ինչպես савесног բժշկի ու ազնիվ մարդ է, եւ երբ Панчићу առաջարկվել է տեղ физикуса է Неготину, Јагодина խնդրել է պահել Панчића.
Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића.
Այն հաջողվել է, և Панчић փետրվարին 1847. տարվա սահմանվել контрактуалног բժշկի և физикуса јагодинског շրջանի, բայց անցյալ տարի սկսվել է հարցաքննությունը շարունակել այցելեք Темнић, Левач մերձակայքում Опарића (եւ Превешко լիճ) եւ վանքը Љубостиње.
У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио је, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње.
Մոտ կես հունիսի գնալ Алексиначку Սպա, որտեղից առաջին անգամ գնացել է Ртањ եւ Озрен.
Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен.
Նույն թվականին խնդրել է քաղվածքներ ավսրո-հունգարական քաղաքացիությունից հրաժարվել եւ խնդրել ընդունելության սերբ поданство.
Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.
Панчићева եղևնի
Панчићева оморика
Տարի 1855.
Године 1855.
Панчић առաջին անգամ լսեցի, որ Արևմտյան Սերբիայի գոյություն ունի հատուկ տեսակի փշատերև - սլացիկ.
Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика.
Տասը տարի անց նա ստացել է նրա երկու ճյուղերը.
Десет година касније је добио две њене гране.
Պետք էր անցնել դեռ տասը տարի է, որ Տարա լեռնաշղթայի վրա, Ջուրիչի գյուղակում, 1. օգոստոսի 1877թ.
Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877.
(Ըստ որոշ աղբյուրների ՝ 1875 թ.?). գտնել մինչ այդ անհայտ մերկասերմեր - սերբական եղևնի զուգված, որը նրա վրա, կոչվում է - Панчићева զուգված (-{Picea omorika (Pančić) Purkyne}-) իր մի քանի տարիների ընթացքում աշխատում է, նա հայտնաբերել է, 102 և նկարագրել է շուրջ 2500 տեսակի բույսերի. "
(Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (-{Picea omorika (Pančić) Purkyne}-) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста.
Лицее , և ավելի ուշ Զգալի դպրոցում Панчић նա մնացել է մինչև կյանքի վերջը:
У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.
Նա եղել է հետեւյալ գիտական կազմակերպությունների անդամ.
Био је члан у следећим ученим друштвима:
Հարավսլավական գիտությունների ակադեմիայի եւ արվեստի, Հունգարիայի գիտությունների ակադեմիայի, Бранденбуршког ботаничког հասարակության, Վիեննայի երկրաբանական ինստիտուտի եւ Շերբուրգի բնագիտական հասարակություն և Վիեննայի կենդանաբանական բուսաբանական հասարակություն:
Југословенске академије наука и уметности, Угарске академије наука, Бранденбуршког ботаничког друштва, Бечког геолошког инштитута и јестаственичког друштва у Шербуру, и зоолошког ботаничког друштва у Бечу.
Վլադիմիր Իոսիֆ Պանրիրին նվիրված կայք, Կենսաբանական ֆակուլտետ Իոսիֆ Պանչիչի կենսագրությունը Սերբիայի գիտությունների եւ արվեստի ակադեմիայի կայքում „Љубав на први ботанички поглед“ (Աաջին հայացքից սիրահարվել բուսաբանությանը), Спаса Сотиров и Бранислав Милтојевић, Вечерње новости, фељтон, 2008, Երեկոյան լուրեր, ֆելիետոն, 2008.
Сајт посвећен Јосифу Панчићу, Биолошки факултет Биографија Јосифа Панчића на сајту САНУ „Љубав на први ботанички поглед“, Спаса Сотиров и Бранислав Милтојевић, Вечерње новости, фељтон, 2008.
200 година Панчића (Б92, 18. април 2014) / Պանչիչի 200-ամյակը Живот и прикљученија Јосифа Панчића („Политикин Забавник“, 21. јун 2013) / Իոսիֆ Պանչիչի կյանքն ու արկածները
200 година Панчића (Б92, 18. април 2014) Живот и прикљученија Јосифа Панчића („Политикин Забавник“, 21. јун 2013)
Յոսիֆ Հանչիչ
Јосиф Панчић Јосиф Панчић Датум рођења (1814-04-17)17. април 1814. Место рођења Угрини код Брибира Аустријско царство Датум смрти 8. март 1888.(1888-03-08) (73 год.) Место смрти Београд Краљевина Србија Поље ботаника Познат по Открићу Панчићеве оморике
Շոկոլադի թանգարան (Музеј чоколаде), Սերբիայի մայրաքաղաք Բելգրադի ամենաերիտասարդ թանգարաններից մեկը։ Այն բացվել է 2020 թվականի փետրվարին: Թանգարանում, ցուցանմուշներից բացի, այցելուները կարող են ծանոթանալ շոկոլադի ծագման հետաքրքիր փաստերին և պատմությանը։ Թանգարանը հիմնադրել են Նենադ Ռադուլովիչը և նրա կինը, բոլոր ցուցանմուշները բնօրինակ են[…]։
Отворен је у Београду, фебруара 2020. године. У овом музеју, осим експонатима, посетиоци могу да се упознају са занимљивостима и историјом настанка чоколаде. Музеј је основао Ненад Радуловић са супругом, а сви експонати су оригинални.[1]
Թանգարանային շրջագայության շրջանակներում նախատեսված է նաև շոկոլադե ըմպելիքների համտես[1]։
У оквиру музејске туре предвиђена је и дегустација напитака од чоколаде.[6]
Ծանոթագրություններ
Референце
Նկարագրություն
Концепт музеја
Թանգարանը բաղկացած է չորս դահլիճներից, որոնցից յուրաքանչյուրում ներկայացված են շոկոլադի զարգացման շրջանները.
Музеј се састоји од четири просторије, а свака је уређена тако да представља један период у развоју чоколаде:
շոկոլադի ծննդավայր Հարավային Ամերիկային նվիրված դահլիճ[1] Կակաոյի՝ Եվրոպայում հայտնվելուն նվիրված դահլիճ. ներկայացվում է զարգացման ուղին՝ Իսպանիա ժամանելուց ի վեր[…] Սերբիայի և Հարավսլավիայի շոկոլադի պատմությանը նվիրված դահլիճ[3] Ցուցանմուշներով դահլիճ՝ ամբողջովին շոկոլադից պատրաստված առօրյա կյանքի տարբեր իրեր, որոնք ուտելի են[4]
Соба посвећена Јужној Америци, постојбини чоколаде Соба посвећена доласку какаоа у Европу - развојни пут, од доласка у Шпанију Соба посвећена историји чоколаде у Србији и Југосалвији Соба са експонатима - различитим предметима из свакодневног живота, у целости направљеним од чоколаде, који су јестиви
Ծրագիր և ցուցանմուշներ
Програм и експонати
Բելգրադի շոկոլադի թանգարանում այցելուները կարող են ծանոթանալ շոկոլադի ամբողջական պատմությանը, դրա սկզբնավորմանն աշխարհում և Եվրոպայում, ինչպես նաև Սերբիայում։ Թանգարանը նաև առաջարկում է հետաքրքիր տեղեկություններ շոկոլադ պատրաստելու, սպառելու, դրա բուժիչ հատկությունների և շոկոլադի հետ կապված բազմաթիվ այլ փաստերի մասին[1]։
У београдском Музеју чоколаде посетиоци могу да се упознају са комплетном историјом чоколаде, њеним почецима у људској исхрани у свету и на тлу Европском, као и у Србији. Музеј нуди и занимљиве податке о начину справљања чоколаде, конзумирања, лековитим својствима, и многим другим чињеницама које се тичу чоколаде.[2]
Ցուցադրվում են ինչպես շոկոլադ պատրաստելու պատմությանը վերաբերող ցուցանմուշներ, այնպես էլ դրա հետ կապված ամեն ինչ:
У овом простору су изложени експонати везани за историју прављења чоколаде, као и све у вези са њом.
Առաջին դահլիճը պատրաստված է հարավամերիկյան արևադարձային անտառի տեսքով, ներկայացված են ինկերի և մայաների ցուցանմուշներ, կակաոյի պտուղ և մայաների աստվածության գլուխ, որի բերանից այցելուները կարող են մարգարեություններով՝ փայլաթիթեղի վրա գրված հաղորդագրությունով շոկոլադներ քաշել։ Երկրորդ դահլիճում ներկայացվում է 18-րդ դարի Եվրոպան, երբ շոկոլադը հասավ այդ աշխարհամաս, իսկ երրորդ դահլիճը նախկին ՀՍՖՀ-ի ոճով է, որտեղ ցուցադրվում են շոկոլադե սալիկներ, որոնցով մեծացել են շատ սերունդներ։ Չորրորդ դահլիճը զարդարված է ավելի ժամանակակից, քան մյուսները և կոչվում է Fashion Room։ Այստեղ կան ուտելի ցուցանմուշներ կանանց կոշիկների, պայուսակների, բաժակների և այլնի տեսքով։ Այստեղ կարելի է գտնել նաև կաթնային շոկոլադ, մուգ շոկոլադ և պնդուկով շոկոլադ պատրաստելու համար անհրաժեշտ բոլոր բաղադրիչները[1]։
Прва просторија је у стилу јужноамеричке прашуме, изложени су експонати Инка и Маја, плод какаоа и глава мајанског божанства, из чијих уста посетиоци могу да извуку чоколадице са пророчанством, односно са поруком на фолији. Друга соба је Европа у 18. веку, када је чоколада и стигла на наш континет, а трећа просторија је у стилу бивше СФРЈ, где су изложене чоколадице уз које су одрастале бројне генерације. Четврта соба уређена је модерније од осталих и носи назив Fashion rum.
Ի թիվս այլ ցուցանմուշների, թանգարանը ցուցադրում է նաև Սերբիայի ամենամեծ շոկոլադե սալիկը, կա նաև նկարչական անկյուն[1][2][3]։
Између осталих експоната у Музеју је изложена и највећа табла чоколаде у Србији, а постоји и кутак за сликање.[1][4][5]
«Ցրվենա Զվեզդա» ֆուտբոլային ակումբի թանգարան, «Ցրվենա Զվեզդա» ֆուտբոլային ակումբին նվիրված թանգարան Սերբիայի մայրաքաղաք Բելգրադում, որտեղ պահվում են այդ ակումբի գավաթների և մրցանակների հավաքածուները։ Թանգարանը տեղակայված է Սավսկի Վենաչ համայնքի «Ռայկո Միտիչ» մարզադաշտում։
Музеј ФК Црвена звезда је музеј посвећен ФК Црвена звезда, у коме се налазе збирке трофеја, пехари и признања овог фудбалског клуба. Стациониран је на стадиону Рајко Митић у Градској општини Савски венац.
Արտաքին հղումներ
Спољашње везе
Թանգարանը crvenazvezdafk.com կայքում
Музеј ФК Црвена звезда на сајту crvenazvezdafk.com
Ընդհանուր տեղեկություն
Опште информације
Թանգարանը բացվել է 1985 թվականի մարտի 12- ին «Ցրվենա Զվեզդա» ֆուտբոլային ակումբի հիմնադրման քառասուներորդ տարեդարձի կապակցությամբ և նշանակալի կառույց է, որը վկայում է ակումբի պատմության և հաջողությունների մասին։ Թանգարան տարեկան այցելում է միջինը մոտ 10,000 մարդ։ Թանգարանի ներկայիս համակարգողը Պրեդրագ Տրկուլյան է[1]։
Отворен је 12. марта 1985. године поводом четрдесет година од оснивања ФК Црвена звезда и представља значајни објекат који сведочи о историји и успеху клуба. Музеј у просеку посети око 10000 људи годишње. Тренутни кустос музеја је Предраг Тркуља.[1]
Ցուցանմուշներ
Експонати
400 մ2 տարածքում ներկայացված են ավելի քան 1400 ցուցանմուշներ, գավաթներ, մրցանակներ, հուշատախտակներ, նկարներ և շատ այլ իրեր։ Թանգարանում ցուցադրվում է 680 պարգև, մնացած ցուցանմուշները թանգարանի պահեստում են[1]։
На простору од 400 м² налази се преко 1400 експоната односно пехара, трофеја, плакета, слика и многих других предмета. У музеју је изложено 680 трофеја, док се остатак експоната налази у депоу музеја.[1]
Հատկապես ուշագրավ է Sun Coast գավաթը, որը «Ցրվենա Զվեզդան» նվաճել է Մալագայի մրցաշարում 1973 թվականին. այն պատրաստված է արծաթից, ունի 89 սմ բարձրություն և 50 կիլոգրամ քաշ։ Թանգարանում պահվում է նաև Լա Կորունյայում նվաճած մրցանակը. այն ունի 126 սմ բարձրություն, անունը Թերեզա Հերերա է։ Իր յուրահատուկ տեսքի շնորհիվ առանձնանում է Նարահի գավաթը, որը պատրաստված է կիսաթանկարժեք և թանկարժեք քարերից։ Թանգարանում ցուցադրվում է Եվրոպայի չեմպիոնների գավաթի խաղարկության հաղթողի մրցանակի կրկնօրինակը, որը կշռում է 18 կիլոգրամ, ինչպես նաև Միջմայրցամաքային գավաթի հաղթողի Toyota գավաթը[1]։
У оквиру музеја налази се и трофеј освојен у Коруњи, висине 126 мц, а његово име је Тереза Херера. Због свог специфичног изгледа, издваја се и трофеј Нараха, који је израђен од полудрагог и драгог камена. У простору музеја изложена је и реплика трофеја освајача Купа европских шампиона, тешка осамнаест килограма, као и Тојотин пехар освајача Интерконтиненталног купа.[2]
2011 թվականի հունիսին թանգարանում է հայտնվել այն տոմսը, որով Ռուսաստանի Դաշնության նախագահ Վլադիմիր Պուտինը մտել է Ռայկո Միտիչ մարզադաշտ[1]։
У јуну 2011. године у музеј је увршћена улазница са којом је председник Руске Федерације Владимир Путин ушао на стадион Рајко Митић.[3]
Ավտոմոբիլային թանգարան, RTS մշակութային-գեղարվեստական ծրագիր - Պաշտոնական ալիք Ավտոմոբիլային թանգարան. ամբողջական ուղեցույց Սերբիայի միջով Формула 1 летела Калемегданом („Вечерње новости“, 20. септембар 2013)
Музеј аутомобила, РТС Културно - уметнички програм - Званични канал Музеј аутомобила Комплетан водич кроз Србију Формула 1 летела Калемегданом („Вечерње новости“, 20. септембар 2013)
Նկարագրություն Թանգարանը տեղակայված է ռուս ճարտարապետ Վալերի Ստաշևսկու նախագծով 1929 թվականին կառուցված հին՝ Բալկաններում առաջին հանրային ավտոկայանատեղի վերանորոգված շենքում[…]։
Музеј се налази у реновираној згради старе гараже, прве јавне гараже на Балкану, која је изграђена 1929. године по плановима Валерија Сташевског, руског архитекте.