Otuđenje (djeteta) od roditelja je proces i posljedica psihološke manipulacije djeteta, koje pokazuje neopravdani strah, nepoštovanje ili neprijateljstvo prema roditelju i/ili drugim članovima obitelji.[1] To je prepoznatljiv i raširen oblik psihološkog zlostavljanja i nasilja u obitelji nad djetetom i odbačenim članovima obitelj, koje se javlja skoro isključivo u slučajevima rastave ili razvoda (osobito ako je došlo do sudskog postupka)[2], koji potkopava osnovna načela Opće deklaracije o pravima čovjeka i Konvencije o pravima djeteta.
Отуѓувањето (на детето) од родителот претставува процес и резултат на психолошка манипулација на детето, кое покажува неоправдан страв, непочитување или непријателство кон родителот и/или други членови на семејството.[1] Ова е препознатлив и широко распространет облик на психичко и на семејно насилство над детето и над отфрлените членови на семејството кој се јавува речиси исклучиво во случаи на разделување или развод помеѓу сопружниците (особено ако е во тек судска постапка)[2], и кој ги поткопува основните начела на Универзалната декларација за човекови права и на Конвенцијата за правата на детето.
Najčešće je uzrok roditelj koji želi isključiti drugog roditelja iz života svog djeteta, ali otuđenju mogu znatno pridonijeti i drugi članovi obitelji ili prijatelji, kao i stručnjaci koji se bave s obitelji (uključujući psihologe, socijalne radnike, odvjetnike i suce).[1][3] To često dovodi do dugoročnog, pa čak i trajnog, otuđenja djeteta od jednog roditelja i drugih članova obitelji[4], te kao veoma neugodno iskustvo iz djetinjstva za posljedicu ima znatno povećani rizik za mentalno i fizičko oboljenje djeteta.
Најчесто причината за оваа појава е родителот кој сака да го исклучи другиот родител од животот на своето дете, но за отуѓувањето може значително да придонесат и други членови на семејството или пријатели, како и стручни лица чиј предмет на работа е семејството (вклучувајќи психолози, социјални работници, правници и судии).[1][3] Ова често доведува до долгорочно, па дури и до трајно отуѓување на детето од едниот родител и од другите членови на семејството по линија на тој родител[4], и како едно мошне непријатно искуство од детството, последиците од него се значително зголемен ризик за ментално и физичко разболување на детето.
Otrov razvoda: Zaštita odnosa između roditelja i djeteta od osvetoljubivog bivšeg partnera, od Richard Warshak (2010, dopunjeno izdanje ISBN 978-953-220-771-2) Co-parenting with a Toxic Ex: What to Do When Your Ex-Spouse Tries to Turn the Kids Against You (2014) by Amy J. L. Baker and Paul R Fine Parental Alienation, DSM-5, and ICD-11, by William Bernet (Author, Editor) (2010) Adult Children of Parental Alienation Syndrome: Breaking the Ties That Bind by Amy J. L. Baker Brainwashing Children by John Thomas Steinbeck (2011)
Отровот на разводот: Заштита на односот меѓу родителот и детето од одмаздољубивиот поранешен партнер, Ричард Воршак (2010, ревидирано издание ISBN 978-953-220-771-2) o-parenting with a Toxic Ex: What to Do When Your Ex-Spouse Tries to Turn the Kids Against You (2014) by Amy J. L. Baker and Paul R Fine Parental Alienation, DSM-5, and ICD-11, by William Bernet (Author, Editor) (2010) Adult Children of Parental Alienation Syndrome: Breaking the Ties That Bind by Amy J. L. Baker Brainwashing Children by John Thomas Steinbeck (2011)
Childress, Woodall i Kruk na hrvatskom National Coalition Against Parental Alienation Parental Alienation Study Group Encyclopedia of Clinical Psychology, 2015.
Dr Craig Childress na hrvatskom Karen Woodall na hrvatskom National Coalition Against Parental Alienation Parental Alienation Study Group Encyclopedia of Clinical Psychology, 2015 година.
Općenito
Воведен опис
Prvi je puta opisano 1976. kao "patološko svrstavanje", ova se dinamika odnosi na situaciju kad dijete nerazumno odbija roditelja s kojim ne živi.[5] Richard A. Gardner je 1980. temeljem svoga kliničkog iskustva rada s djecom razvedenih roditelja, uveo pojam sindrom otuđenja od roditelja.
Прв пат опишано во 1976 година како "патолошка класификација", оваа динамика се однесува на ситуација кога детето неразумно го одбива родителот со кого не живее.[5] Richard A. Гарднер во 1980 година врз основа на своето клиничко искуство во работа со деца на разведени родители, го воведе поимот синдром на родителско отуѓување.
Nakon njega drugi istraživači predlažu da se manje pažnje usmjeri na dijagnozu sindroma, a više na, kako je opisano, "otuđeno dijete", te na dinamiku situacije koja je pridonijela otuđenju.[6][7] Iz tog se kuta na otuđenje gleda kao na prekid privrženosti između roditelja i djeteta, a može biti prouzročeno višestrukim faktorima.
После него, други истражувачи предлагаат помалку внимание да се насочи на дијагностицирање на синдромот, а повеќе на, како што е опишано погоре, „отуѓеното дете“, како и на динамиката на ситуацијата која придонела за отуѓување.[6][7] Од овој агол на отуѓувањето се гледа како на престанок на приврзаноста помеѓу родителот и детето, и истиот може да биде предизвикан од повеќе фактори.
Ponašanja svih članova obitelji, uključujući i ono otuđenog roditelja, mogu dovesti do obiteljske disfunkcionalnosti i odbacivanja roditelja.[8][9] Preporuča se da se u ocjeni slučajeva otuđenja od roditelja u obzir uzmu svi čimbenici koji su doveli do otuđenja te sve moguće metode izlječenja..[6][10]
Однесувањето на сите членови на семејството, вклучувајќи го и она на отуѓениот родител, може да доведе до семејна дисфункционалност и отфрлање на родителот.[8][9] При оценување на случаите на родителско отуѓување, се препорачува да се земат предвид сите фактори кои довеле до отуѓување, како и сите можни методи на лечење..[6][10]
Otuđenje od roditelja nema jedinstvenu definiciju i njegovo postojanje, etiologija, karakteristike, a posebno koncept sindrom otuđenja od roditelja, predmet su rasprave.
Родителското отуѓување нема една утврдена дефиниција и своето постоење, етиологија, карактеристики и особено концептот синдром на родителско отуѓување се предмет на расправа.
Neke formulacije koncepta naglašavaju ulogu roditelja otuđitelja, nazivajući ga različito, roditeljem programatorom ili "ogorčenim-kaotičnim roditeljem".[5] Recentniji opisi, pod utjecajem istraživanja Kelly i Johnston, predložili su složeniju analizu, kod koje svi članovi obitelji mogu imati utjecaj.
Некои формулации на концептот ја нагласуваат улогата на родителот-отуѓувач, нарекувајќи го различно, како родител-програматор или како „огорчен хаотичен родител."[5] Последните описи, под влијание на истражувањето на Кели (Kelly) и Џонстон (Johnston), предлагаат покомплексна анализа, во која сите членови на семејството може да имаат влијание.
Ovaj "sustavno utemeljem" pogled, priznaje da dijete može biti otuđeno od jednog roditelja bez "otuđujučeg" ponašanja od strane drugog roditelja.[5][6] Noviji radovi, npr. Dr Craig Childress (2015) odbacuju naziv "sindrom" te pojavu nazivaju "'otuđenjem od roditelja' koje se temelji na privrženosti".
Ова "системски втемелено" гледиште признава дека детето може да биде отуѓено од едниот родител без "отуѓувачко" однесување од страна на другиот родител.[5][6] Поновите трудови, на пример оние на д-р Крег Чајлдрес (Dr Craig Childress) (2015) го отфрлаат името "синдром" и појавата ја нарекуваат како „отуѓување од родителот кое се темели на приврзаност“.
Navodeći brojnu stručnu literaturu kojom potkrijepljuje svoje tvrdnje, pojavu objašnjava kao posljedicu poremećaja privrženosti koji je u djeteta nastao pod utjecajem patogenog roditelja, radi među-generacijskog prijenosa traume, zbog čega taj roditelj s djetetom stvara među-generacijski savez, triangulirajući dijete u sukob s drugim roditeljem i oživljavajući svoju traumu iz djetinjstva kroz lažnu dramu u kojoj su sudionici dijete žrtva – roditelj nasilnik – roditelj zaštitnik. Njegova dijagnostička lista razlikuje se od Gardnerijanske i poziva se na tri glavna simptoma jasno vidljiva u djeteta: potisnuti sustav privrženosti odbačenom roditelju, znaci poremećaja osobnosti koji su vidljivi u djeteta ili fobična anksioznost prema jednom roditelju te fiksirane deluzije, pri čemu se ovo posljednje dvoje u djece ne razvija osim pod utjecajem nekog odrasloga.
Наведувајќи исцрпна стручна литература со која ги поткрепува своите тврдења, појавата ја објаснува како последица од искривената приврзаност која кај детето настанала под влијание на патогениот родител поради меѓугенерациски пренос на траума, поради што тој родител со детето создава меѓугенерациски сојуз, втурнувајќи го детето во судир со другиот родител и оживувајќи ја својата траума од детството преку лажна драма во која учествуваат детето-жртва, родителот-насилник и родителот-заштитник. Неговата дијагностичка листа се разликува од гарднеријанската и се повикува на три главни симптоми кои се јасно видливи кај детето: потиснат систем на приврзаност кон отфрлениот родител, знаци на нарушување на личноста кои се видливи кај детето или фобична анксиозност кон едниот родител и фиксирана манија, при што последните две кај децата не можат да се развијат освен ако не се поттикнати под влијание на возрасно лице.
Kliničari na ovom području (Dr Childress, Dr Baker) smatraju da dijete, osim u slučajevima teškog i dugotrajnog zlostavljanja ili incesta, ne odbacuje jednog roditelja ako nije na to prisiljeno od drugog roditelja i/ili okoline.
Клиничарите во оваа област (д-р Чајлдрес, д-р Бејкер) сметаат дека детето, освен во случаи на тешко и долготрајно злоставување или инцест, не го отфрлаат едниот родител ако на тоа не е принудено од другиот родител, и/или околината.
Sama pojava se opire logici time što se dijete zapravo vezuje za roditelja koji ga otuđuje (zlostavlja), dok odbacuje roditelja čije je roditeljstvo sasvim primjereno.
Самата појава е спротивна на логиката поради тоа што детето всушност се врзува со родителот кој го отуѓува (злоставува), додека пак го отфрла родителот чие родителство е сосема примерно.
Posebice i zato što se roditelj otuđitelj i okolini prikazuje kao bolji roditelj, zadovoljan je i naizgled ima s djetetom savršen odnos, dok je odbačeni roditelj nesretan, frustriran i nerijetko se nije u stanju predstaviti u sasvim pozitivnom svjetlu.
Ова е особено поради тоа што родителот отуѓувач во опкружувањето се прикажува како подобар родител, како задоволен и како некој кој навидум со детето има идеален однос, додека отфрлениот родител е несреќен, фрустриран и честопати не е во состојба да се претстави во сосема позитивно светло.
Ponašanje roditelja koji dijete otuđuje od drugog roditelja može biti svjesno i s namjerom, nesvjesno, ili može odražavati nedostatak svijesti o učinku na dijete.
Однесувањето на родителот кој го отуѓува детето од другиот родител може да биде свесно и со намера, несвесно, или може да биде одраз на недостаток на свест за влијанието врз детето.
Izravno otuđujuća ponašanja su kad jedan roditelj aktivno podriva drugog roditelja, npr. kad daje uvredljive primjedbe o drugom roditelju, kada djetetu govori da je drugi roditelj uzrok razvoda ili financijskih problema.
Директно отуѓување претставува кога едниот родител активно го поткопува другиот родител, на пример кога дава навредливи коментари за другиот родител, кога на детето му кажува дека другиот родител е виновен за разводот или за финансиските проблеми.
Neizravno otuđivanje je kad roditelj ne podržava djetetov kontakt s drugim roditeljem ili prešutno prihvaća negativno ponašanje i komentare djeteta prema drugom roditelju.[5][6]
Индиректно отуѓување е кога родителот не го поддржува детето да контактира со другиот родител или молчешкум прифаќа негативно однесување и коментари на детето кон другиот родител.[5][6]
Većina literature o ovoj pojavi, a koja je ocijenjena od drugih stručnjaka, jest u obliku opisa i definicija (tu spadaju radovi objavljeni u znanstvenim i stručnim časopisima, ali ne i knjige jer se knjige ne ocjenjuju na taj način, već kroz recenzije i kritike.
Поголемиот дел од литературата во врска со оваа појава, која пак од своја страна е оценета од други стручни лица, е во форма на описи и дефиниции (овде спаѓаат трудови објавени во научни и стручни списанија, но не и книги, бидејќи книгите не се оценуваат на тој начин, туку преку рецензии и критики).
Provedena su neka empirijska istraživanja, no kvaliteta ovih istraživanja varira.
Спроведени се и некои емпириски истражувања, но квалитетот на овие истражувања варира.
U tijeku su dalja istraživanja koja provode brojni znanstvenici i stručnjaci na ovom području, a osnovana je i Parental Alienation Study Group.
Во тек се понатамошни истражувања кои ги спроведуваат бројни научници и експерти во оваа област, а основана е и Студиска група за родителско отуѓување.
Dr. Clawar i Ms Rivkin [13] izradili su longitudinalnu studiju koja je uključivala 1000 slučajeva.
Д-р Кловар (Dr. Clawar) и Ривкин (Ms Rivkin) [13] изработија лонгитудинална студија која вклучува 1,000 случаи.
Otklon zbog odabira uzorka problem je u mnogim istraživanjima.
Отстапувањето поради избор на примерокот е проблем во многу од студиите.
Npr., kad se razgovara s otuđenom djecom, velika je vjerojatnost da će ona koja su odabrana za studiju upravo ona koja su najteže otuđena i koja najviše pate.
На пример, кога се разговара со отуѓени деца, голема е веројатноста дека оние кои се избрани за студијата се токму оние кои се најтешко отуѓени и оние кои најмногу биле погодени.
U literaturi ocijenjenoj od drugih stručnjaka, opsežno se navode uvjerenja sudaca, odvjetnika i stručnjaka mentalnog zdravlja.
Во литературата која е оценета од други стручни лица има голем број на искази и тврдења на судии, адвокати и експерти за ментално здравје.
Povijest otuđenja od roditelja ukazuje na rastuće priznanje njegova medicinskog statusa.
Историјата на родителско отуѓување укажува на неговото се` поголемо признавање како медицинска состојба.
U 1996., Predsjednička radna skupina za nasilje i obitelj Američkog udruženja psihologa (APA) ukazala je na nedostatak podataka koji bi dokazivali sindrom otuđenja od roditelja (PAS), i izrazila dvojbe u vezi s korištenjem te sintagme.
Во 1996 година Претседателската работна група за насилство и семејство при Американското здружение на психолози (APA) укажа на отсуството на податоци кои би го докажале синдромот на родителско отуѓување (РАЅ) и изрази резервираност во врска со употребата на тој израз.
Međutim je APA 1. siječnja 2008. objavila priopćenje, navodeći da organizacija nema službeni stav u odnosu na sindrom otuđenja od roditelja (PAS).
Сепак, на 1 Јануари 2008 година АРА издаде соопштение во кое се наведува дека организацијата нема официјален став во однос на синдромот на родителско отуѓување (PAS).
[15] Rezultati ankete provedene među pravnim i stručnjacima mentalnog zdravlja iz 2009. pokazuju da postoji umjerena podrška prihvaćanju postojanja otuđenja od roditelja.
[15] Резултатите од анкетата спроведена меѓу правници и експерти за ментално здравје од 2009 година покажуваат дека постои умерена поддршка за прифаќање на постоењето на родителско отуѓување.
Međutim, i dalje postoje otpori prihvaćanju postojanja sindroma otuđenja od roditelja.[5] William Bernet, u petoj inačici Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje DSM-5, koji je objavljen 2013. godine, založio se za uključivanje poremećaja otuđenja od roditelja kao dijagnoze koja se odnosi na otuđenje od roditelja.
Сепак, се` уште постои отпор кон прифаќање на фактот за постоење на синдромот на родителско отуѓување.[5] Вилијам Бернет (William Bernet), во петтото издание на Дијагностичкиот и статистички прирачник за ментални нарушувања DSM-5 кој беше издаден во 2013 година, се заложи за вклучување на нарушувањето предизвикано од родителско отуѓување како дијагноза која се однесува на отуѓување од родителот.
Njegova koncepcija odnosi se na otuđenje od roditelja i razne druge opise ponašanja za koja vjeruje da predstavljaju osnovni koncept poremećaja otuđenja od roditelja.[16] Unatoč lobiranju od strane predlagatelja,[17] u prosincu 2012. godine je prijedlog odbijen.[18] Neki su sugerirali da je opća ideja sindroma pokrivena u DSM-5 u blisko povezanoj dijagnozi: "Relacijski problem roditelj-dijete".
Неговата концепција се однесува на отуѓување од родителот и различни други описи на однесување за кои верува дека претставуваат основен концепт на нарушувањето предизвикано од родителско отуѓување.[16] И покрај лобирањето од страна на предлагачите,[17] во декември 2012 година овој предлог беше одбиен.[18] Некои укажуваа на тоа дека генералната идеја на синдромот е опфатена во DSM-5 во тесно поврзаната дијагноза: "Релациски проблем родител-дете".
Npr., djetetova percepcija otuđenog roditelja "može uključivati negativne atribute koje je primilo od drugih, neprijateljstvo prema ili žrtvovanje drugog (roditelja) i neopravdane osjećaje udaljenosti."[19][20]
На пример, перцепцијата на детето за отуѓениот родител "може да вклучува негативни атрибути за намерите на тој родител, непријателство кон него, перманентно обвинување на другиот (родител) како и неосновани чувства на оддалеченост од истиот."[19][20]
U anketi Udruge obiteljskih i miriteljskih sudova iz 2010. godine, 98% od 300 ispitanika potvrdno je odgovorilo na pitanje: "Smatrate li da neka djeca zbog manipulacije od strane jednog roditelja iracionalno i neopravdano odbijaju drugog roditelja?".[21] Međutim, sindrom otuđenja od roditelja ne odnosi se na tu manipulaciju, već na djetetovo odbacivanje roditelja.
Во анкетата на Здружението на семејни и медијаторски судови од 2010 година, 98% од 300 испитаници одговориле потврдно на прашањето: "Дали сметате дека некои деца поради манипулација од страна на едниот родител ирационално и неоправдано го отфрлаат другиот родител?".[21] Сепак, синдромот на родителско отуѓување не се однесува на оваа манипулација, туку на отфрлањето на едниот родител од страна на детето.
Američka psihijatrijska udruga i Američka udruga psihologa imaju neutralan pogled prema sindromu otuđenja od roditelja [22] te u 28 država SAD-a PAS ne zadovoljava Frye test za dopustivost na sudu[23].
Асоцијацијата на американски психијатри и Асоцијацијата на американски психолози имаат неутрален поглед во однос на синдромот на родителско отуѓување [22] и во 28 сојузни држави РАЅ не го исполнува фрајовиот тест за прифаќање во судот[23].
Međutim, budući da je Frye test suspendiran “Saveznim pravilima dokazivanja” (Federal Rules of Evidence) na Vrhovnom sudu SAD,[24] brojni odvjetnici i sudski vještaci, specijalizirani za razne vrste patologije (uključujući traumu i poremećaje ličnosti te poremećaje privrženosti) tvrde da roditelji ponekad uništavaju odnos djeteta s drugim roditeljem inducirajući u djeteta patologije opisane u DSM-5.
Сепак, со оглед на тоа дека фрајовиот тест е суспендиран со "Федералните правила за изведување докази" на Врховниот Суд на САД,[24] голем број на адвокати и судски вештаци специјализирани за различни типови на патологии (вклучувајќи ментални трауми и пореметувања на личноста или на приврзаност) тврдат дека родителите понекогаш го уништуваат односот на детето со другиот родител предизвикувајќи во детето патологија која е опишана во DSM-5.
Razlikovanje
Разликување
Realno udaljivanje je fenomen koji se razlikuje od "patološkog otuđenja".
Реалното оддалечување е феномен кој се разликува од "патолошкото отуѓување".
Kod prvog se radi o razumljivom odbijanju djeteta da se viđa s roditeljem zlostavljačem, dok se kod drugog radi o otuđenju koje je emocionalno štetno i neopravdano.[6]
Во првото се работи за разбирливо одбивање на детето да се гледа со родителот злоставувач, додека во второто станува збор за отуѓување кое што е емоционално штетно и неосновано.[6]
Dijete je u splittingu, uvjereno je da je jedan roditelj savršeno dobar, a drugi potpuno loš.[26][28][30]
Детето е вовлечено во раскол, притоа верувајќи дека едниот родител е потполно добар, додека другиот е потполно лош.[26][28][30]
Osim simptoma poremećaja privrženosti i deluzijskih uvjerenja, svaki je od tih kriterija sadržan u DSM-5, bilo za narcisoidni ili granični poremećaj osobnosti.[33][34]
Освен симптомите на приврзаност и делузиски верувања, секој од овие критериуми е содржан во DSM-5, било да се работи за нарцисоидно или за гранично растројство на личноста.[33][34]
Lažni narativ
Лажен наратив
Roditelj koji je proživio osjećaj neadekvatnosti ili napuštanja u djetinjstvu može te osjećaje ponovno oživjeti pri rastavi ili razvodu.
Кај родител кој во текот на своето детство доживеал чувство на неадекватност или напуштање, евентуалната разделба или развод може да предизвикаат повторно оживување на истите овие чувства.
Kao reakciju, taj roditelj može oživjeti[26][28][35][36][37][38][39][40][41][42] lažni narativ vezan uz vlastito djetinjstvo, pri čemu drugi roditelj predstavlja manjkavog ili roditelja zlostavljača, dijete predstavlja žrtvu drugog roditelja, a roditelj koji koristi štetnu roditeljsku praksom predstavlja se kao dobar roditelj koji naizgled pokušava zaštititi svoje dijete.[43] Uloga promatrača, kao što su prijatelji, socijalni radnici, terapeuti, i suci, jest da potvrde deluziju toga roditelja, koja je već djelomično potvrđena od strane djeteta koje djeluje kao žrtva[26][31][32][35].
Како реакција на тоа, таквиот родител може да оживее[26][28][35][36][37][38][39][40][41][42] еден лажен наратив поврзан со сопственото детство, каде другиот родител на детето претставува несоодветен или родител злоставувач, детето претставува жртва на другиот родител, додека родителиот кој употребува штетни родителски постапки се претставува како добар родител кој навидум се обидува да го заштити своето дете.[43] Улогата на набљудувачи, како што се пријателите, социјалните работници и судиите, има за цел само да ја потврди делузијата на тој родител, која пак делумно е потврдена и од страна на детето кое од своја страна ја прифатило улогата на жртва[26][31][32][35].
Međutim, u stvarnosti, drugi roditelj nije niti neadekvatan niti zlostavljač, naprotiv, roditelj koji koristi štetnu roditeljsku praksu jest zlostavljač.[26][28][31] Zapravo, roditelj koji strahuje od vlastite neadekvatnost ili napuštanja u stanju je projicirati svoje strahove na drugog roditelja[26] jer "svi mogu jasno vidjeti" da je drugi roditelj taj koji je odbačen, napušten od djeteta i "manjkav" kao roditelj.[27]
Меѓутоа, реално гледано, другиот родител не е ниту неадекватен, ниту злоставувач, туку токму обратното, родителот кој се служи со штетни родителски постапки е злоставувачот.[26][28][31] Всушност, родител кој се плаши од сопствената неадекватност или од напуштање, е во состојба да ги проектира сопствените стравови на другиот родител[26], бидејќи на тој начин „секој ќе може јасно да види" дека другиот родител е оној кој е отфрлен, напуштен од детето и "неадекватен" како родител.[27]
Uzrok
Причина
Roditelj koji koristi štetna roditeljska postupanja pati od graničnog poremećaja osobnosti ili narcisoidnog poremećaja osobnosti, [25][26][27][30][31][43] što je povezano s iskustvom osjećaja neadekvatnosti ili napuštenosti tijekom odrastanja.
Родителот кој употребува штетни родителски постапки страда од гранично растројство на личноста или од нарцисоидно растројство на личноста [25][26][27][30][31][43], што е поврзано со доживеано чувство на неадекватност или напуштање во текот на детството.
Taj osjećaj može biti ponovno pokrenuti rastavom ili razvodom, što je uzrok dekompenzacije u deluzije proganjanja.[28][30][43][44][45] Takvi roditelji smatraju da ne moraju slijediti društvene norme pravičnosti,[25][27] oni mogu "učiniti roditelja od svojeg djeteta",[46] "pretjerano vezati djecu uz sebe",[47] "zahtijevati apsolutan i neograničen nadzor nad svojom djecom, uz istodobnu prijetnju odbacivanja",[48] projicirati vlastite strahove na drugog roditelja,[49] napustiti svog/ju supruga/u radi svoje djece,[50] te nakon nekog teškog iskustva oživjeti svoju traumu privrženosti iz djetinjstva.[51]
Ова чувство може повторно да оживее предизвикано од разделба или од развод, и на тој начин да ги натера да декомпензираат во делузии на прогон.[28][30][43][44][45] Ваквите родители може да веруваат дека тие не мора да ги следат општествените норми за правичност,[25][27] , тие можат „да направат родител од сопственото дете“,[46] „претерано да ги врзат сопствените деца со себе“,[47] „да бараат апсолутна и неограничена контрола над нивните деца под закана во спротивно да ги отфрлат“,[48] да ги проектираат своите стравови врз другиот родител,[49] , да го напуштат брачниот партнер во корист на своите деца,[50] и после некое тешко искуство да ја оживеат својата траума на приврзаност од детството.[51]
Gubitak privrženosti prema roditelju je rijedak u djece
Губење на приврзаноста кон родителот е ретка појава кај децата
Gubitak privrženosti prema odbačenom roditelju rijetko se viđa [26][30][61][62] iako do njega može doći kao posljedica seksualnog zlostavljanja, fizičkog zlostavljanja ili zloporabe droga.[26] Međutim, u takvim slučajevima nisu prisutni drugi simptomi, npr. deluzijska uvjerenja o odbačenom roditelju kao zlostavljaču i neadekvatnoj osobi.[28]
Губење на приврзаноста кон отфрлениот родител е ретка појава [26][30][61][62] иако тоа може да дојде како резултат на сексуално злоставување, физичко насилство или злоупотреба на дрога.[26] Сепак, при таквите случаи нема да бидат присутни другите симптоми, како на пример, делузиски верувања за отфрлениот родител како злоставувач и неадекватно лице.[28]
Liječenje
Лекување